Звонимир/27

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР

ПЕТИ ПРИЗОР

Стан у шуми.
Клонимир, Лапсан. (долазе)

КЛОНИМИР:
Добро дош'о, драги пријатељу!
Као стриела допаде до миеста,
Куда око стриелца одправи те.
ЛАПСАН:
А ти чекаш као циљ изстављен.
Добро и ти мени дош'о, друже!
КЛОНИМИР:
Ту нам рече Звонимир састат' се
И чекати њега или налог.
Чу ли штогод изближе о бану?
ЛАПСАН:
Зло се чује!
КЛОНИМИР:
Неговори, болан!
Брже казуј, да ме страх недави,
И онако све ми се слутило,
Да на добро изпасти нам неће.
Шта је с баном? каж' све у једанпут.
ЛАПСАН:
Бана су нам вргли у тамницу.
КЛОНИМИР:
Но, па даље!
ЛАПСАН:
Више нечух ништа.
КЛОНИМИР:
Убит' ће га крвници, Лапсане!
ЛАПСАН:
Неће смиети од славна имена,
Неће хтиети од тежка гријеха.
КЛОНИМИР:
Бан ће Петар свако зло учинит',
Да ш' освети само Звонимиру.
ЛАПСАН:
Та ваљда му ј' мржња попустила.
Много лиета од тог' доба прође,
А године страсти ублажују.
КЛОНИМИР:
Код овог' је вриеме страсти храна.
Бан Звонимир у Србију пређе,
И с Бодином у Бугарску оде,
Ту почини чуда од јуначтва,
И кроз своје србско пријатељство
Помири се с краљем и поврати,
Придоби му земље и градове,
И прослави и себе и њега,
И разстану с' као пријатељи,
Кад смрт краља са земље одведе:
Ал' бан Петар немогаше рану
Прегориети, и данас му пљушти.
Та ни кћери неможе опростит'!
ЛАПСАН:
Знаш ли отлкуд шта би с' том диевојком?
КЛОНИМИР:
Крути отац држа је код себе
Разстављену од циелога свиета,
И мучи је свакдањим приекором;
А кад роди једно мушко чедо,
Срдце тврдо хтиеде јој диетенце
Да гладнијем баци хртовима.
Ал' га мајка у први мах спасе,
А послие га до мене одпрати,
Те га крадом код себе одхраним,
И отцу га, кад се врати, дадем.
ЛАПСАН:
Та то није човиек, већ звиер љута.
КЛОНИМИР
На скоро се глас по земљи просу,
Да му кћерка овај свиет остави,
И да оде Богу на истину,
А он да се свим светим заклео,
Да све дотлие мировати неће,
Док год своју жалост и срамоту
Неопере у крви душманској.
Па сад му се ево згода даде,
Да изврши што се зарекао.
Сад ће њега гледат' погубити.
Него хајде да дижемо људе
Па да силом њега избавимо
Док му стоји на рамених глава.
ЛАПСАН:
Ја сам готов. Него да ти кажем.
Знаш, да свијет за бана устаје?
Гдие год ко год чује, шта се сбило,
Сваки вели, да је то неправда,
И насиље, којем нема пара.
Више досад одступи властела
Од краљеве странке, и ниеки се
Повукоше ћутећи кућама,
А ниеки се к нама упутише.
КЛОНИМИР:
Та све друго за руком иде нам
Ал' се бојим напразно ће бити.
Свештеници свуда с нама држе;
Жупаније наше устадоше;
Силна војска за бана се скупља:
Ал' зато ће и они похитат'
Да га брже са свиета уклоне.
Него хајде да крећемо војску,
И јошт ноћас да га избавимо.
ЛАПСАН:
Само реци куд и како ћемо,
Па ћеш видит' како се свршује.
КЛОНИМИР:
Хајдмо само, дониекле морамо
И онако заједно путоват'.
Па ће мо се идућ договорит'.
(Оду)

(Завиеса падне)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.