Заљуља се мостарска мунара,
потресе се мостарска ћуприја,
мујезини учит’ престадоше,
зашутјеше софте у медреси,
кад запјева Лак'шића Злата. 5
Одјекује по кршну Мостару,
па низ луке и низ кадилуке.
Свак се диви Лакишића Злати,
понајвише до три мујезина.
Карала је остарјела мајка: 10
— Злато шћери, да од бога нађеш,
једна пјесма, стотину харама!
Кад те чују до три мујезина,
ухвате их дерти на мунари
па не уче намаског езана, 15
већ слушају твоју пјесму, Злато.
Немој, Злато, чинити харама,
немој шћери, проклеће те мајка!
Проговара Лакишића Злата:
— Не куни ме, моја мила мајко! 20
Ја не пјевам порад мујезина,
нит’ софтама дертове разбијам.
Ја не чиним божјега харама,
већ ја своје кахаре разбијам.
Кад запјевам с Луке на Царине, 25
пјесма јечи до царске табије,
до онијех царскијех низама.
Међ’ њима је гонџе Мехемеде.
Кад зачује пјесму на табији,
он се сјети своје јауклије, 30
јауклије Лакишића Злате,
што га чека три године дана,
док јој Мехо из аскера дође.
Кад ме слуша гонџе Мехемеде,
њему лакши царски аискер бива. 35
Референце
Извор
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 777-778.
