Заспала ми Анђелика
на мајкини свилни скути
на таткови рамни двори.
Мајка си гу повикује:
— Дизај ми се, Анђелике, 5
те ги иду лазарице,
ће те викав да си лазар.
Глава ти је немијена,
ситне шивке неплетене,
двори су ти неметени, 10
у тестије вода нема.
