Жорж Данден/2

ПРВИ ЧИН

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
Жорж Данден, Либен

ДАНДЕН:
(За себе, приметивши да Либен излази из његове куће). Ког ли врага ова битанга тражи у мојој кући?
ЛИБЕН:
(За себе приметивши Жоржа Дандена). Овај ме нешто гледа.
ДАНДЕН:
(За себе). Не познаје ме.
ЛИБЕН:
(За себе). Слути нешто.
ДАНДЕН:
(За себе). Гле, гле! Тај се много либи да поздрави.
ЛИБЕН:
(За себе). Само да не каже да ме је видео како излазим одавде.
ДАНДЕН:
Добар дан.
ЛИБЕН:
Слуга.
ДАНДЕН:
Ви нисте овдашњи, рекао бих?
ЛИБЕН:
Нисам. Дошао сам тек онако, да видим сутрашње весеље.
ДАНДЕН:
А, реците, молим Вас, ви из ове куће излазите?
ЛИБЕН:
Пст!
ДАНДЕН:
Како?
ЛИБЕН:
Мир!
ДАНДЕН:
Па шта је?
ЛИБЕН:
Ћут! Ником да не кажете да сте ме видели како сам одавде изишао.
ДАНДЕН:
А зашто?
ЛИБЕН:
Е, па зато.
ДАНДЕН:
Ама говорите.
ЛИБЕН:
Полако. Неко може да нас слуша.
ДАНДЕН:
Не слуша, не слуша.
ЛИБЕН:
Јер сам, видите, малочас разговарао са домаћицом ове куће по поруци једног господина који се загледао у њу, а то не сме нико да зна. Разумете?
ДАНДЕН:
Да.
ЛИБЕН:
Ето зашто. Дали су ми наређење да пазим да ме нико не види, па Вас молим да ником не кажете да сте ме видели.
ДАНДЕН:
И не мислим.
ЛИБЕН:
Баш уживам кад све свршавам овако у потаји, као што су ми наредили.
ДАНДЕН:
Тако и треба.
ЛИБЕН:
Муж је, како кажу, неки љубоморан човек и никако не воли да се неко његовој жени удвара, па би лом направио кад би му то дошло до ушију. Је ли Вам јасно?
ДАНДЕН:
Потпуно.
ЛИБЕН:
Он о том не сме ништа да зна.
ДАНДЕН:
Без сваке сумње.
ЛИБЕН:
Хоће да га преваре сасвим опрезно. Разумете?
ДАНДЕН:
Боље не може бити.
ЛИБЕН:
Кад бисте случајно казали да сте ме видели где излазим из његове куће, све бисте покварили. Је ли Вам јасно?
ДАНДЕН:
На сваки начин. А како велите да се зове тај што Вас је у кућу послао?
ЛИБЕН:
То је наш господар, господин виконт од тамо нечега......Бестрага! Све заборавим како му, врага, они тамо изговарају то име. Господин Кли...Клитандо.
ДАНДЕН:
Да неће то бити онај млади дворанин што станује ту код...
ЛИБЕН:
Тако је, код оног дрвећа.
ДАНДЕН:
(За себе). Зато је тај налицкани господчић ту скоро дошао да ми станује уз кућу. Имао сам ја зацело добар нос. Чиме је дошао за мог суседа, осетио сам да ту има нешто.
ЛИБЕН:
Триста му! То Вам је човек од реда каквих мало има. Дао ми је три златника само да кажем тој женској да је заљубљен у њу и да силно жели да се с њом разговара. Шта велите! Нисам се претргао од посла за тако добру плаћу? Шта је наспрам тога читав дан рада кад ми падне само три суа!
ДАНДЕН:
Па јесте ли извршили поруку?
ЛИБЕН:
Јесам. Нашао сам тамо у кући неку Клодину... Од прве је разумела шта хоћу и одвела ме право својој господарици.
ДАНДЕН:
(За себе). Ах, та лупешка слушкиња!
ЛИБЕН:
Сто му мука! Та Вам је Клодина нека врло згодна цура. Одмах ме је задобила, и ако само хоће, можемо се нас двоје узети.
ДАНДЕН:
А шта је одговорила господарица том господину са двора?
ЛИБЕН:
Казала ми је да му кажем... Чекајте, не знам да ли ћу се свега сетити... Да му је јако захвална за његову љубав и да он, због њеног мужа, који је онако на своју руку, пази да се ништа не примети и да треба потражити неку мајсторију па да се њих двоје нађу и поразговоре.
ДАНДЕН:
(За себе). Ах, та обешеница!
ЛИБЕН:
Муку му! Што ће бити смешно. Муж, видите, неће ништа слутити о тој смицалици, а то је оно што ваља. Добиће он шупаљ нос за његову љубомору. Шта велите?
ДАНДЕН:
Тачно.
ЛИБЕН:
Остајте збогом. Али свакако језик за зубе. Ником ни словца, да муж не дозна.
ДАНДЕН:
Добро, добро.
ЛИБЕН:
А ја ћу се чинити као да ништа не знам. Препреден сам Вам ја, рекао би човек ни лук јео ни лук мирисао.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.