Жеђа и вино

Спопане тешка жеђа једнога сељака пошто је био на покладе месне обједовао, а не имајући од куда да купи, срећом види једнога свога сусједа ђе носи пунану боцу вина из једне крчме дома за вечеру, а сељанин жедан и жељан вина, пође за њим, докле га пристигне, пак му открије да је жељан вина и да је врло ожедњао тако да би цијелу боцу да не предуши обличке попио. „Валај не ћеш“ одговори му сусјед. Тадар рече му жедњи сељанин: „А ти овако: ајде пери ми ако сву не попијем, а ти ми пљуни у брке.“ „Оћу“ рече сусјед и даде му боцу вина пуну у руке, а сељанин притегне онако жељан и жедан и својски: одвали више од поле, пак пошто се добро напије, одагне и рече: „Сад да ти је просто, пљуни ми у брке, кад си ме овако напојио.“ „Валај није право ја тебе него ти мене, кад сам оваки магарац,“ одговори сусјед, и су по боце вина крене уздишући својој кући.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 294.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.