Жетва (1912)
Мру руже... Ја чујем љета задње ропце
У покрову хладну свела лишћа жута...
Идем. Ноћ јесења за мном узастопце
Корача маглама дугим огрнута...
Ниједне звијезде не видим на вису,
Само облакова раздеране крпе.
Но свјетиљке моје погашене нису,
Оне из мог бола своју снагу црпе.
Кô кандила сјајна, као пурпур зоре,
Мени моје ране свијетле и горе,
И у магли трепте небесним трептањем.
И у даљна поља гдје спомени стоје
Стижем, и при сјају бола душе своје
Срповима златним златно класје жањем.