Женитба Сењанин Ивана од Хрњичић Мује
Вино пију сењски витезови
Насрид Сења града биелога;
Прид њима је сењски капетане
По имену Сењанин Иване.
Па се хвале сењски витезови: 5
Тко је добра коња одгојио,
Тко се каквом љубом оженио.
Похвали се Сењанин Иване,
Да је билу кулу саградио
И уз кулу танену тамницу, 10
Напунио тамницу сужњева,
Ма да љуби младе диевојке
Око Сења и около Сења.
Слушала га са горице вила,
Па Ивану вила бесидила: 15
»Што се хвалиш, Иван капетане,
Да си билу саградио кулу,
И уза њу танену тамницу,
Напунио тамницу сузњева:
Ма по путу уморних путника, 20
И по гори окислих чобана?!
А да љубиш младе дјевојке:
Ај' отиди на Удбину билу,
Баш до куле Хрњичића Мује, —
Па Хајкуну ти доведи младу, 25
Какве нема на св'јету дјевојке,
Ка је сека Хрњичић Мујина,
Па се хвали, да си добар јунак!«
Ма с' Иване на ноге скочио.
Па се мисли, па на једну смисли, 30
Па га оде у своје одаје,
Старо свлачи, а ново облачи.
Па облачи морчаји чакшире;
А низа ње ковче димислије;
Па обуче од вале кошуљу, 35
Нит' предена нит коса ткавена,
Нег' од златне жице саткавена;
Сврх кошуље тинте антерију,
Па облачи велику јечерму,
Оковата до оба рамена; 40
Па припаса од свиле пасове,
Меће за ње два пара пушака,
Дви даничке, а дви венедичке,
И дви мале без кремена пале,
А међу ње палу оковату, 45
Сва му пала у злато упала.
Па кад се је Иван опремио,
На главу је калпак натакнуо,
Па обува чизме до колина.
Па је секу своју дозивао, 50
По имену дилбер Анђелију,
Да отвара орове сандуке.
Да изнесе по женску одиље.
У сестрице поговора нема,
Отвори му орове сандуке, 55
Изнесе му рухо дивојачко,
Медом Иван очи подмазује,
Докопа се пртених бисага,
Докопа се дринове тољаге,
Па узимље гусле јаворове 60
И гудало дрво шимширово,
Па га оде на Удбину љуту,
Бас под кулу Хрњичића Мује,
Па га пива, танко попиева.
Све Иване писме изпивао, 65
Хрњичића Мују припивао.
Гледали га јањичари Турци,
И међу се Турци бесидили:
»Нудер види слиепе дивојке,
Ма како је стала и пристала!« 70
Ал запива Сењанин Иване:
»Бог т' убио Хрњичића куло,
Гди ћу ноћас приноћити ноћцу
Без дивојке своје другарице,
Јер се бојим големе срамоте 75
Ка је јадна слиепа дивојка!«
Бесиди му Хрњичића мајка:
»Не кун' куле, слипице дивојко.
Ова била кула саграђена
За путника и за намирника, 80
Па и за те слиепу дивојку!«
Све Иване писме изпивао,
Па је Турцим младим припивао:
»Дарујте ме слиепу дивојку,
Дарујте ме ил' помозите ме!« 85
Све дарују Сењанин Ивана,
Који беслук, који два беслука,
Који дукат, који два дуката.
Све Иване писме изпивао,
Док се мркла ухватила ноћца. 90
Тад бесиде Турци јањичари:
»Ма како је стала и пристала?!«
Тад процвили Сењанин Иване:
»Кула била, огњем изгорила!
Ма како ћу ноћцу приноћити 95
Кано јадна слиепа дивојка?«
Бесиди му Хрњичина мајка:
»Не кун' куле, слиепа дивојко,
Лако ћеш ти ноћцу приноћити!
Али кажи, слиепа дивојко, 100
Одаклен си, од којег си града,
Јеси л' близо Сења каменога,
Близу куле Сењанин Ивана?
Да је коза кулу саградио,
И уза њу танену тамницу, 105
Напунио да ју је сужања,
И да љуби младе дивојке?
Ево има девет годин' дана,
Да ја Хајки не дам излазити,
Јер не смиде в' козе Сењковића!« 110
Проговара Сењанин Иване:
»Ај помајко, Хрњичића мајко,
Истина је, што диване људи,
А да би се Иван оженио!«
Опет цвили Сењковиц Иване: 115
»Гди ћу јадна приноћити ноћцу,
Јер се бојим големе срамоте,
Ка ја јадна слиепа дивојка?«
Бесиди јој Хрњичића мајка:
»Муч' не бој се, слиепа дивојко, 120
Одвест ћу те твојој другарици!«
Нахрани га хљеба биелога,
Напоји га вина црвенога,
Па га узе за биелу руку.
Па бесиди Сењанин Ивану: 125
»Еј, бора ти, слиепа дивојко,
Ти понеси гусле јаворове,
Хајде амо у моје одаје,
Одвест ћу те Ајкуници младој,
Па јој пивај и још попиевај!« 130
Једва тога Иван дочекао.
Доведе га у одаје Хајки.
Све Иване пивке припивао,
Све Ајкуни младој изпивао:
»Хајко мала, да би се удала 135
За Турчина или за каура?«
Али му је Хајка бесидила:
»Лако би' се млада удавала,
Да је јунак Сењанин Иване!«
Проговара Сењковић Иване: 140
»Хајко мала и по Богу мајко,
По цему би познала Ивана?«
»Лако би ја њега познавала!
Кад Кладушу билу заробио,
Нађе мене на меким душеким, 145
Стискује ми руку око руке
И овако мени проговара:
Да ја растем млада диевојка,
Да ће мене младу одводити;
Липши Иван од сваке дивојке! 150
Изтаче се турско момче младо,
Посиче га на руци мишници,
На мишници рану оставио.
Док Иване ричи разумио,
Женско свлачи са себе одиље, 155
Тад синуше злато и пелићи;
А загрће руке на рукаве,
Показа јој рану на мишици.
Руке шире, у образ се љубе,
Питају се за јуначко здравље: 160
»Да је здраво тамо, и овамо!«
Па се онда на ноге скочила,
Скочила се млада Ајкуница,
Од одаје врата отворила,
Па одлети у топле подруме, 165
Па изводи Хрњина дорина,
А Бог дао и срића јуначка,
А Хрњица дома не бијаше,
Отиша је Хрње четовати,
Па отвара орове сандуке, 170
Па насипље жежених цекина.
Кад извади доброга дорина,
Тад Ивану ричи бесидила:
»Хајд'мо, Иван, Сењу каменоме!«
Посидоше доброга дорина, 175
За се меће Хајкуницу младу,
Отален се подигоше млади,
Од одаја врата затворише.
Да се' не би омислили Турци,
Па одоше прико поља равна. 180
Кад је био накрај поља равна,
Сађе Иван доброга дорина,
И скидује Ајкуницу младу.
Свеза коња за бризову грану,
А он леже у зелену траву, 185
Док је била зора забилила.
Уто га је санак приварио:
Кад с' Иване са сна разтризнио,
Жарено је излазило сунце!
Над њим сиди Ајкуница млада 190
Па му чешља на вране перчине.
Бесиди јој Сењанин Иване:
»Што ме ниси раније будила?!«
Бесиди му Ајкуница млада:
»Тебе хвале, да си добар јунак, 195
А међер си, Иве, страшивица!«
То Ивану образ упалило.
Па изтрже до дви брешке мале,
Па обима живу ватру даје.
Оде јека од луга до луга. 200
А оћути Хрњичића Мујо,
Јербо Мујо у чети је био,
Иду ш њиме тридесет Турака,
Плеснуо се руком по колину:
»Јао мени до Бога милога! 205
Оно ј' коза Сењковић Иване,
Јер пуцају пушке Иванове,
Одвео је Хајкуницу младу.«
Па полети Хрњичићу Мујо,
А за њиме тридесет Турака. 210
Лако Турци Ивана стигнули,
Сендисаше, па га повезаше,
Па га вежу за јелову грану.
А говоре Турци јањичари,
Којом ће га смрти уморити. 215
Бесиди им Хрњичић Мујине:
»Води њега ка Кладуши равној,
Па градите танана вишала,
Онди ћемо њега обисити!«
Иван мучи, ништа не говори, 220
Свезаше му и ноге и руке.
Примаче се Хајкуница млада,
Изтрже му пушке иза паса,
Обадвима живу ватру даје,
Оде јека у гору зелену. 225
Ма Бог дао и срића јуначка,
Јер је поша Сењанин Тадија,
Поша Таде в' оно четовање,
А ш њиме је тридесет Сењана.
Оћутише пушке Иванове, 230
Па Тадија њима бесидио:
»Ово пушка Сењанин Ивана!
Али су га облетили вуци,
Али вуци, оли, брате, Турци,
Јол' Иване води дивојку.« 235
Полетисе низ гору зелену,
Угледаше јањичаре Турке.
Када дође Сењанин Тадија,
Кад угледа савезана Ива,
Како се је Таде помамио, 240
Не би реко к'о да се смамио!
А за њиме тридесет Сењана.
Погубише јањичаре Турке,
А Мују су жива уфатили.
Хоће Муји да одсику главу, 245
Али не да Хајкуница млада:
»Не, Тадија, иза горе сунце,
Нек од Хрње остаје колино!
Нег' свежи му и ноге и руке,
Пошаљи га под Кладушу равну, 250
Нека каже Турцим јањичарим,
Ма како је на мегдану било!«
То послуша Тадија дивојке,
Савеза му ноге изпод коња,
А савеза руке наопако, 255
Па прифати под њиме коњица:
Шиба коња три, четири пута,
А Турчина десет, петнаест пута.
Како га је Таде изшибао,
Сва од меса коза поскочила! 260
»Хајде, Хрње, под Кладушу равну,
Кажи тамо, како било 'вамо!«
Оде Хрње под Кладушу равну,
А Сењанин Сењу каменоме,
И доведе Хајкуницу младу. 265
Сви су њему у сватовим били,
Дон Николу попа доводио,
Од Хајкуне Ружицу надили.
И с њом Иван пород породио.
Тако се је Иван оженио!270
