Женик слободе/ПОЈАВА I/II
| ←ПОЈАВА IX | Женик слободе Писац: Драгутин Илић СЛИКА II - ПОЈАВА I |
ПОЈАВА II→ |
На обали Ситнице, на Косову. Потпуна је ноћ. На све стране леже растурена копља, мачеви, топузи; на сред поља крсташ барјак, сав подеран, лежи у прашини. У дну поља, око обале мртави витаезови и властела.
Геније и Ћорђе долазе. Ђорђе са руком на пиштољу иде за Генијем као у сну.
ЂОРЂЕ:
(кад угледа по Косову мртаве, изненађено презне)
Геније, где смо ми?
ГЕНИЈЕ:
На пепелишту славе витешког мучеништва,
Где седа прошлост прича потомству кукавном,
О слави мученика што овде храбро паше,
О страшном гробу, где нам слободу закопаше!
У пепелишту том,
Жеравка топла јоште животом слабим сјакти,
Још греје њезин жар
Из таме и пухора ко ће је разбуктати
У пламен и пожар?
ЂОРЂЕ:
О, што ме дозва амо, где ступањ стопе сваке
По светој крви гази? Ветрића сваки дах,
Где с’ гробља витешкога по један уздах чупа
И срце очајника пакленим болом купа;
Што дођох амо ја?
Да л’ дахом робовања да кужим свето место
Витештва мученичког, ил руком слабачком
Из гроба са рањеног да славе дижем престо
Мишицом робовском?!
О!
Геније немилосни! У ропству и у беди,
Косово оплакано патнику ране зледи!
ГЕНИЈЕ:
Кроз смрт у славу; у живот кроз јад,
Избраник ступа то је његов пут!
Патнику благо док га крепи над,
Божанским дахом он је проникнут!
А ти, имаш ли наде?
ЂОРЂЕ:
Она ме држи још
И блажи горке јаде
Кроз живот, пуст и лош!
Но ја не исках ово; зашто ме водиш туда,
Где слава закопана у вечној тами спи?
Трупине око себе, трупипе гледам свуда
Је л’ то будућност она, коју ми кажеш ти?
ГЕНИЈЕ:
Не!
ЂОРЂЕ:
Њу си ми обећао да виде очи моје,
Па где је? Ја не видим слободе свети дан!
ГЕНИЈЕ:
И њу ће, избраниче, видети очи твоје
Из праха кад разбуктиш жеравак запретан!
ЂОРЂЕ:
О, где је пепо, где се жеравак топли скрива?
Геније, реци ти!
ГЕНИЈЕ:
Жеравак са Косова, што светим санком снива,
У твојим грудма спи!
ЂОРЂЕ (изненађен):
У мојим грудма?
ГЕНИЈЕ:
Јесте; ти ћеш га распламтети
Ти, сине изабрани, народа патничког.
(дохвати крсташ са земље)
Дотакни руком својом косовски крсташ свети,
И тад ћеш угледати будућност рода свог!
ЂОРЂЕ (прихвата крсташ)
То крсташ Југовића? — (посрће)
Ха, шта се ово збива?
Немоћ ме обузима, ко да сам замаштан!
ГЕНИЈЕ:
(прихвати га и положи заједно с барјаком под стену)
Усуде, разбиј таму, будућност која скрива
Мој синак изабрани нек види кроза сан!
(Геније се изгуби у тами. Неко време влада тишина, а за тим чује се из даљине песма мујезинова: „Алал ил Алах!“ За време песме улази Равијојла, погледа на витезове и покрије очи шакама и све докле мујезинова песма не умукне она горко плаче.)
|