Женидба сина Ива Сењанина

Извор: Викизворник

Гради кулу сењски капетане
Насред Сења града бијелога
У дубину од тридест лаката,
У ширину од тридест табана,
У висину од девет тавана,
Куцало му пет стотин’ чекића
И пет стотин’ ђеце шегрчади,
Градио је за девет година;
Дувар зиђе, дукатима ниже,
Шиндру теше, у сребро је меће.
Пошто Иван начинио кулу,
Око куле камену авлију,
На авлију гвозденли капију,
На капију врата од челика,
Преко врата мандал од мазије.
Пошто све то поградио Иво,
На кулу је Иван добавио,
Добавио тредест баљемеза,
Догнало их триста Сријемаца,
Допратило тридест Нијемаца,
Па намјести на кулу топове.
Пошто све то приградио Иво,
Иво плати гоге и мајсторе,
И мајсторску замедију плати,
Па се натраг у кулу поврати,
Тер ћордише своју грађевину,
Ћордисао и дегенисао.
Једну ноћцу у њој преноћио,
А у јутру рано уранио,
Па повикну иза свега гласа,
А на млађе ршум учинио:
"Извед’ те ми јагазли гаврана
"Ораћена и опусаћена
"Покривена чоом до копита,
"А по чои пули рисовину,
"А на озгор мрку абајију,
"Порушена млетачком кадифом,
"Попуњена грошем и фижлином,
"Између њих злаћене јабуке,
"А на прси ресме позлаћене,
"Зауздајте ђемом маџарскијем."
Па да видиш сењског капетана,
Он се свлачи па се преоблачи,
Удри на се од свиле кошуљу,
Врх кошуље три танке ђечерме.
Мор-ђечерме, токе по ђечерми,
Мор-доламу, пуца по долами,
Мор чакшире, копче на чакшире,
Утеже се злаћеном тканицом,
А затаче двије пушке мале,
Те се пушке у Ивана жуте
Као ноге у сокола сива,
Међу њима злаћена анџара,
Па припаса сабљу димишћију,
А на главу капу и челенку;
Ема што је дирек од челенке
Златне шипке пале на рамена,
Те Ивана, побро, куцукају
Насатице међу лопатице;
Па узима од ризнице кључе,
Па натрпа пуне џепе блага.
Па ми сиде низ бијелу кулу
У авлију јагазли гаврану,
Прекрсти се сједе на гаврана,
Оде Иван земљом и свијетом
Да он тражи лијепу ђевојку
За Антуна за својега сина.
Па кад дође у Будима града,
Пред механом одсједе гаврана.
Иван вранца за вериге свеза,
Он уљезе у пјану механу,
Те он пије вина изобила.
Док се Иван напојио вина,
У то акшам на земљи пануо.
Тада уста сењски капетане,
Па одреши од вериге вранца,
Па посједе вранца од мегдана,
Оде дурат’ по Будиму граду,
Тражи Иван лијепу ђевојку.
Ива тражи, те нађе ђевојку.
Да каква је, јади је јадили!
Јесте танка као оморика,
А висока као танка јела,
А бијела као горска вила;
Ал’ је вила, али је родила,
Друге виле и на свијет није.
Док је Иван цуру испросио,
Нешто мало блага потрошио,
Потрошио три стотине рушпа,
Свака рушпа, по триста цекина;
Док дарова свасти и пуницу,
И док метну прстен на ђевојку,
Он потроши стотину дуката.
Прстен ставља, а јабуку даје,
На јабуку свадбу уговара:
"Ова свадба не до много дана,
"До петнаест дана бијелије,
"До петнаест ил’ до деветнаест,
"Док ја пођем Сењу зенђиломе,
"И покупим кићене сватове."
Пак се Иво на трагове врати,
Оде здраво Сењу зенђиломе.
А кад дође Тиси води ладној,
Страга га је књига допанула
Од лијепе будимке ђевојке,
У књигу га цура поздравила,
И овако у њој говораше:
"Свекре мио, сењски капетане,
"Свекре мио, ако будеш суђен,
"Добро виђи што ти књига каже.
"Када дођеш Сењу бијеломе,
"Те ти станеш купити сватове,
"Немој водит’ калабалук свата
"До хиљаду и седам стотина,
"Немој више водит’ ђавољега,
"Јер сам млада остала сирота,
"Те ја немам ни оца ни мајке,
"Не могу их више даровати."
А кад Иван књигу разгледао,
Много се је књиги зачудио.
Књигу сави, тури у џепове,
Па отиде Сењу бијеломе.
А кад Сењу бијеломе дође,
Далеко га Антун угледао,
Те он срете свога баба Ива,
Привати му вранца и оружје.
Оде Иво на високу кулу,
А слуге му чибук запалише,
И дугачки ћурак пригрнуше,
А шећерли кафу принијеше.
Три четири кафе поарчио,
Док од себе одмор отурио.
Док му звекну алка на вратима,
Ал’ ево ти Палче Латинина
На нози му седам прапораца,
Шапку скида, под пазуо тура,
Руке свија, у таван се згиба,
Па Ивану пољубио руку,
Пољуби му руку и кољено,
На кољено књигу оставио,
Пак с измиче, пак стаде дворити
Превитијех више њега руках.
Гледа књигу сењски капетане,
А кад виђе што му књига пише,
Бога ми му мила не бијаше.
А пита га дијете Антуне:
"О мој бабо, сењски капетане,
"Откле књига од кога ли града,
"Тер ти није мила николико?"
Иван сину по истини каже:
"Ах мој сине, дијете Антуне,
"Ова ме је књига допанула
"Од бијела Бишћа на Крајину,
"Од Турчина од Бишћа Ал-аге,
"У књизи ме Турчин поздравио,
"И овако у њој говорио:
""Побратиме, сењски капетане,
""Стари су нам побратими били,
""И ми ћемо, Иво, ако Бог да,
""Па сам чуо, драги побратиме,
""Да си танку начинио кулу,
""А око ње камену авлију,
""Да Бог да ти сретна била грађа!
""Још сам чуо, побратиме Иво,
""Да си танку цуру испросио
""У Будиму граду бијеломе
""За Антуна за твојега сина,
""Да Бог да ти сретна била, побро!
""Но ме, побро, зови у сватове,
""И да ми даш јагазли гаврана,
""Да га јашем до Будима града,
""И док с’ опет од Будима вратим,
""Да оставим зека на почину,
""Неће ли ми добити кочију."
То изрече на ноге скочио,
Побратиму књигу отписује:
"Побратиме, од Бишћа Ал-ага:
"Све ј’ истина што ти људи кажу,
"Ја сам танку начинио кулу,
"И око ње камену авлију,
"И да јесам снаху испросио
"У Будиму граду бијеломе,
"И зовем те, побро, у сватове;
"Но не води калабалук свата,
"До стотину, више ђавољега.
"А што иштеш јагазли гаврана,
"Ја бих тебе коња поклонио,
"А камо ли дао у сватове."
Па кад ову књигу начинио,
На мезиле књигу оправио.
Дође књига Бишћу бијеломе
На кољено од Бишћа Ал-аги.
Кад Ал-ага ситну књигу прими,
И кад виђе што му књига пише,
Млого му је књига мила била.
Ону гледа, а четири пише,
Прву шаље на турску Удбину
Побратиму аги Бешир-аги:
"Побратиме, аго Бешир-аго,
"Да си мени брже у сватове.
"Доведи ми пет стотина свата,
"Не остави Тала барјактара,
"Нек донесе тридест довурбаса,
"Да идемо Иву у сватове."
Ону шаље, другу брже пише,
Посла књигу на турско Лијевно
Ахмет паши сиротињској мајци:
"Ахмет-пашо, сиротињска мајко,
"Молим ти се скуту и кољену,
"Пошљи мени четири пињаша
"И све твоје ситне накараде,
"И добоше чим идеш на војску,
"И топове чим рушиш градове,
"И за њима свата пет стотина,
"Ер ћу одит’ Иву у сватове."
Ону посла, а трећу написа,
Посла књигу од Дубице Пезу:
"Побратиме, од Дубице Пезо!
"Да си брже мени у сватове,
"Доведи ми свата три стотине,
"Не остави девет Куртачића,
"Девет брата девет барјактара,
"Нек донесу сви девет барјака."
Ону шаље, а четврту пише,
Шаље књигу на врело Цетиње,
А на руке Куртачић-Нухану:
"Да си мене брже у сватове,
"Доведи ми свата три стотине
"Бескућника и безобразника
"Од зла оца а од горе мајке,
"Не остави Прилог-капетана,
"Црно бравче једно на колаче."
Када ага књиге растурио,
Те агама на оџак падоше,
Сваки виђе шта му књига пише,
Сератлије на ноге скочише,
Из подрума коње изведоше,
А на силу свате сакупише,
Отидоше Бишћу бијеломе.
Кад дођоше Бишћу бијеломе,
Колико је поља широкога
Испод Бишћа града бијелога,
Турски су га свати притиснули.
Поглавице на бијелу кулу,
Баш на кулу од Бишћа Ал-аге.
Ал’ му вели ага Бешир ага:
"Зло ти јутро, од Бишћа Ал-ага,
"Ти да продаш Бишћа бијелога,
"Не би дао сватовима ручак,
"Колико си свата сакупио."
Али збори од Бишћа Ал-ага:
"Бога ми га ни давати нећу,
"Водићу их Сењу зенђиломе,
"Да им дава сењски капетане,
"Да им дава ручак и вечеру."
То изрече на ноге скочио,
У сватове пустише телара,
Чауш викну, куцну данбурана:
"Азурај се, сила и сватови!"
Отидоше Сењу бијеломе,
Нада им се сењски капетане,
Нада им се, ал’ мнозини не, не.
Чест’ излази на прозор од куле,
И доваћа срчали дурбина,
Наслони га на прозор од куле,
Намјести му дванаест очника,
Па погледа пољем широкијем.
Док почеше хрти пропадати,
Браћо моја, хрти ишљедници,
На њима су чохани покровци,
А о врату злаћени литарци,
А на главу златни перишани.
Крајичници љути убојници,
Пак се гоне Турци на џилита.
А кад Иван силу угледао,
Виђе Иван силу и сватове,
Бога ми се Иво препануо,
Ал’ му друга бити не могаше,
Већ он сиде низ бијелу кулу,
Те он срете агу побратима.
Руке криле у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље,
И рекоше да су здраво били.
Пак га Иво на кулу позивље,
А Ал-ага зове Бешир-агу,
Бешир-ага будалину Тала,
Тале зове од Дубице Пеза,
Пезо зове Куртачић-Нухана,
Све одоше турске поглавице
На бијелу кулу Иванову.
За готову софру посједаше,
Те ми пију вино и ракију,
И залажу сваку ђаконију.
Мало стаде, млого не трајало,
Док почеше пушке попуциват’,
Ал’ ево ти Закари-сердара,
Сердар води хиљаду сватова.
Ал’ изиде сењски капетане,
Те он срете Закари-сердара,
Руке шире у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље,
И рекоше да су здраво били.
Пак га Иво позивље на кулу
У одају међу поглавице.
Он Турцима божју помоћ виче,
Турци њему Бога прифатише,
Пак с’ измиче један до другога,
И сердару мјесто учинише,
Пак му дају ожђелдију вина,
Ожђелдије и добродошлице.
Мало стаде, млого не трајало,
Док почеше пушке запуциват’,
Браћо моја, пушке и лубарде,
Ал’ ево ти Обор-капетана,
И он води хиљаду сватова.
А изиде сењски капетане,
Те Обора срета побратима,
Руке криле у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље,
И рекоше да су здраво били.
Ал’ му рече Обор-капетане:
"Побратиме, Иво Сењанине,
"Ти у зли час кулу начинио,
"А у девет снаху испросио,
"Што ће тебе око куле Турци,
"Зар оћемо рата заметати,
"И исклати сву нашу крајину?"
Ал’ му вели Сењанине Иво:
"А не бој се, мио побратиме,
"Ми нећемо рата заметати,
"Но су Турци дошли у сватове."
Пак га Иво позивље на кулу,
А на кулу међу поглавице.
Он Турцима божју помоћ даје,
Турци њему Бога прифатили:
"Здраво да си, Обор-капетане!"
Пак с’ узмиче један до другога,
Капетану мјесто направили,
И вино му ожђелдије дају,
Ожђелдије и добродошлице.
А када се свати прикупили,
Онда рече од Бишћа Ал-ага:
"Побратиме, Иво капетане,
"Изведи ми јагазли гаврана,
"Да га јашем до Будима града,
"И да с’ опет од Будима вратим,
"Да оставим зека на почину,
"Неће ли ми добити кочију."
Ал’ му вели Иво капетане:
"Да луд ли си, мио побратиме,
"Ја бих теби коња поклонио,
"А камо ли дао у сватове."
А то слуша дијете Антуне,
Антоније ријеч проговара:
"Не дам вранца, приђе своју главу,
"И ја хоћу ходит’ у сватове,
"И ја нећу јахат’ сеисану,
"До нашега јагазли гаврана."
Разљути се Иво капетане,
Антонију сину проговара:
"Ах давори, дијете Антуне,
"Ах да Бог да и сви божиј’ свеци!
"Кад дођете Тиси води ладној,
"Сви сватови Тису пребродили,
"Тебе Тиса вода однијела!"
У томе се узбунише Турци,
Али вели од Бишћа Ал-ага:
"Ха на ноге, кићени сватови,
"Да ранимо, да не примрчемо,
"Да је нама љевше на конаку,
"По двојицу и по четворицу,
"Да не куне свате сиротиња."
Али рече Захари-сердаре:
"Сједи доље, од Бишћа Ал-аго,
"Ја ти тамо ни макнути нећу,
"А док божју вјеру ухватимо,
"Да у путу кавге не имамо."
Ту су божју вјеру ухватили,
Те једанак на ноге скочише,
У сватове пуштише телала:
"Ха на ноге, кићени сватови!"
А кад сила на поље изиђе,
Крајичници љути убојници,
Пак се сташе гонит’ на џилита.
Ал’ да видиш од Бишћа Ал-аге,
Он доћера коња до Антуна,
Пак Антуну ријеч проговара:
"О Антуне, мање те у мајке!
"Нудер бјежи на гаврана твога,
"Да те ћерам на зекала мога."
У то дође Захара сердаре,
Те Турчину ријеч проговара:
"О Турчине, јад те задесио!
"Што ти данас ни манкати неће,
"Ти се прођи једне аџамије,
"Но ти бјежи на зекала твога,
"Да те ћерам на ђогата мога."
У томе се и свадит’ оћаху,
Но их други свати растиснули.
Отолен се свати подигнули,
Здраво дошли Тиси води ладној.
Кад сватови Тиси води били,
Али рече од Бишћа Ал-ага:
"О Антуне, мање те у мајке!
"Ну облази Тису воду ладну,
"Има л’ Тиса брода за сватове,
"Ал’ дај мене јагазли гаврана."
Антун мучи, ништа не говори,
Но спомену Бога милоснога,
Па наћера у безбрође вранца,
И он пређе Тису воду ладну,
И он брода за сватове нађе.
Сви сватови Тису пребродили,
Здраво дошли бијелу Будиму
Ту су свате дивно дочекали,
Разредили свате на конаке
По двојицу и по четворицу;
Придржаше три четири дана,
Док с’ одморе коњи и јунаци.
Кад четврто јутро освануло,
Чауш викну даворија рикну:
"А на ноге, кићени сватови,
"Вријеме је дома путовати."
Тада свате дариват’ стадоше:
Коњицима златне бокчалуке,
На барјаке од злата јабуке,
Пјешацима везене јаглуке.
Ал’ Антуна добро дароваше,
Дадоше му ата четвртака,
Вас у срми и сувоме злату,
Што држаше четири солдата,
А на њему будимку ђевојку.
Отоле се свати повратили.
У путу им лоша срећа била,
Тер је свате киша поквасила,
А живе ми воде устадоше.
Кад сватови Тиси води били,
Ал’ је пуста Тиса устанула,
Ударила вода у брегове,
Вода носи борје и јаворје,
Страшно ли је очима гледати,
А за газа ни спомена нема.
Ал’ да видиш од Бишћа Ал-аге,
Па ми Турчин неће сиђет’ с миром,
Но доћера коња до Антуна,
Па Антуну ријеч проговара:
"О Антуне, мање те у мајке!
"Ну облази Тису воду ладну,
"Има л’ Тиса брода за сватове,
"Ал’ дај мене јагазли гаврана,
"Да ја брода за сватове тражим."
Антун мучи, ништа не говори,
Но разљути вранца од мегдана,
Да уљезе Тиси води ладној.
У мало му Боже не поможе,
Он вишњега Бога не спомену,
А наћера у безбрође вранца,
Да он брода за сватове тражи.
А кад био Тиси у пучину,
Враг нанесе и несрећа црна,
Враг нанесе цио бор с гранама,
Тер Антуна прићерао грдно,
С добријем га коњем раставио,
Са Тисом га водом саставио,
Те га брза вода однијела.
Ал’ Антуну лоша срећа била,
Брата нема, братучеда нема,
Стрица нема, сестричића нема,
Којега би срце забољело,
И из Тисе њега извадило,
Кад то виђе од Бишћа Ал-ага,
Он је бритку сабљу извадио,
Па се куне свачим на свијету,
А најпосле постом рамазаном:
"Ко извади дијете Антуна,
"Мојом сабљом осјећ’ ћу му главу."
То слушала Будимка ђевојка,
Те претила хата ударила
А отисну четири солдата,
А мараму са главе скинула,
Тер је хату под ногама баци,
Па овако бесједи Будимка:
"Боже мили, тебе да је фала!
"Ал’ утопи мене и Антуна,
"Ал’ избави мене и Антуна."
Па удари ата четвртака,
У Тису га воду угонила.
У Антуна добра срећа била,
Антун није но један у мајке,
У Антуна сестре милосдтиве,
Тер су њему перчин узгојиле.
Од њега се ништа не виђаше,
Разма само два бича перчина,
За перчин га цура ухватила.
Ал’ из воде Антун проговара:
"А давори, рибо шестокрила,
"Брзо ли си мене угледала,
"А још брже мене ухватила,
"Оћеш моје да нагрдиш лице."
А бесједи Будимка ђевојка:
"О Антуне, мање те у мајке!
"Ово није риба шестокрила,
"Но будимка твоја заручница,
"Но ако си јунак од јунака,
"Пружи мене обје твоје руке,
"Држ’ се хату главе и перчина,
"Неће ли нас истурит’ на суво."
Ал’ је Антун јунак од јунака,
Те он пружа обадвије руке,
Ухвати се гриве и перчина,
А ђевојка ата џиликнула,
И на суво оба истурила.
На обалу наодише вранца,
Добрије се коња доватише,
Здраво пошли Сењу бијеломе.
А отолен несретњи сватови
Ето, брате, наоколо по’ше
На некаку камену ћуприју,
Седми данак у Сењу дођоше
Без ђевојке и без ђувегије.
Ал’ изиде Иво капетане,
Те он срете турске поглавице,
Па их води на бијелу кулу,
Уведе их у нову ходају
Баш ђе сједи Антун са ђевојком,
За готову софру засједоше,
Навалише вино и ракију,
И осталу сваку ђаконију.
Кад се Турци напојише вина,
Ал’ да видиш од Бишћа Ал-аге,
Кад му ђаво не да сиђет’ с миром,
Но Антуну ријеч проговара:
"Моли Бога, дијете Антуне,
"Моли Бога за ђавола твога,
"Да ми није рад ајтер’ Ивовог,
"Сад би тебе осјекао главу."
Антун мучи, ништа не говори.
Проговори будимка ђевојка:
"Ој Антуне, женска страшивице,
"Ну ти узми моју опрежину,
"А дај мени твоју остру ђорду
"Да погубим твога баба Ива."
Кад то зачу дијете Антуне
Ђе га кори будимка ђевојка,
Изједе га укор и срамота,
Пак се стаде узмицати зиду,
Стаде у њег’ срце појекиват’,
А на прса токе позвекиват’,
Десну руку на сабљу турио.
Кад то виђе Иво капетане,
Бога ми се препануо Иво,
Из одаје Иво избјежао,
А за собом притворио врата.
Антун бритку сабљу извадио,
С њом ис’јече турске поглавице,
Па главњицу огња дохватио,
Па истрча на бијелу кулу,
Па припали тридесет топова,
У турске их свате окренуо,
А покличе Обор-капетане,
И сокола Захара сердара:
"Ха сад, браћо, ако Бога знате!"
Кад то зачу Обор-капетане
Са соколом Захари-сердаром,
На турске су свате ударили,
Не пушташе жива ђавољега
Ни да кажу како им је било,
Но утече на кулашу Тале.
А ни Тале утећ’ не оћаше,
Но га коњске ноге унијеше,
Он ће казат’ како им је било.
Немојте се рашта срдит’, Турци,
Што је шћело толико сватова?