Женидба Милоша Обилића/8
| ◄ ПОЈАВА VII | ПОЈАВА VIII | ПОЈАВА IX ► |
ПОЈАВА VIII
Равијојла долази са пуним крилом траве.
РАВИЈОЈЛА:
Љековита биља, ево,
Од пелена
И селена,
Копитњака, јагочево
Од боквице и козјака,
Свака рана биће лака.
(Погледа га и њежно уздахне.)
Ах!
(Клекне крај њега, меће га на крило.)
Ох, како је мио, красан,
Пун витештва и милине,
К’о у ноћи мјесец јасан
Кад затрепти са висине.
МАРКО (који је обилазио вилу):
Хм, чудо, чудо!
РЕЉА:
Шта ти је, побро?
МАРКО:
Шта бива ово, ја и сам не знам,
Туга ме нека обузе сад;
Што дуже вилу овако гледам,
Све већи мене узима јад.
РАВИЈОЈЛА (која је устала):
Ах, ал је диван!
РЕЉА и МАРКО:
Буди л’ се веће?
РАВИЈОЈЛА (положи на њ свој вео):
Будии се, витеже, буди,
Нек бјега вјечни сан!
Још за те зора руди
И свиће б’јели дан.
Добри дуси, расточите
Смрти моћ,
Са очију одгоните
Вјечну ноћ!
К’о што невен
Вјечно цвати,
Трава селен
Гони сјен,
Нек се живот њему врати:
Није витез простр’јељен. (Пољуби га.)
МИЛОШ (будећи се на вилином кољену):
Да л’ ово санак од мене л’јеће?
О, Боже, гдје сам? Шта са мном би?
МАРКО и РЕЉА:
Спав’о си, побро, ал’ тако тешко,
Једва те, једва дигосмо ми.
МИЛОШ:
Зар санак бјеше и она вила,
И она стр’јела и онај пој?
(Дижући се, опази је)
Ах, ти си, вило!? — О, немој крити,
Најљепше зв’језде — тај поглед твој.
РАВИЈОЈЛА (одбија га руком):
Не, не, витеже, не ступај ближе.
МИЛОШ:
Ти си ми, вило, дон’јела спас.
РАВИЈОЈЛА:
Како ме љута судбина стиже,
Зар н’јесам дошла у зао час?
МИЛОШ (њежно, држећи ју за руку):
Остани с нама.
МАРКО и РЕЉА:
Са нама пођи!
У нашем царству љепши је рај.
РЕЉА:
А овај, што се мргоди овдје
Награду своју добиће тај.
(Запријети Грабанцијашу.)
Хајд’ крши главу у облак свој!
(Грабанцијаш храмајући журно побјегне.)
МАРКО и МИЛОШ:
Остани с нама, у нашем св’јету;
Будн нам сеја!
РАВИЈОЈЛА:
Ох, не, не, не!
Слађи је живот у зрачном л’јету,
Него ли тамо, гдјено се мре.
МИЛОШ, МАРКО и РЕЉА:
Буди нам сеја!
РАВИЈОЈЛА (Милошу):
Витеже л’јепи,
Вили је други нам’јењен рај.
Облаци мутни,
Громови љути
И јасних муња пламени сјај.
Чуј, у гори,
Гдје се ори
Буре хук;
Вилу мами,
Облак тамни,
Грома звук.
Кад се небо ускомеша,
Громовна се хука см’јеша
Сред помамне
Муње пламне,
Облацима опкољене,
Ми летимо загрљене
Кроз ту бурну ноћ,
Час у горе,
Сад на море
Узвијамо моћ.
МИЛОШ:
И никада да не видим твога лица ја?!
МАРКО и РЕЉА:
Зар је тако теби мила бура облачна?
РАВИЈОЈЛА:
Праштајте ми; збогом, браћо!
СВИ:
Ох, почекај, стој! (Рогови.)
РАВИЈОЈЛА:
Чујте, то вас ловци траже,
Збогом, санче мој!
МИЛОШ:
Збогом, санче мој!
РАВИЈОЈЛА:
Кад зашуми са горице,
Вјетрић лак,
Затрепери у звјездице
Бл’једи зрак.
Поноћ блага кад појезди
И покрије прозор твој,
По небесној бл’једој звј’езди
Послаћу ти поздрав мој.
МИЛОШ:
Кад облаци натуштени
Летну гор’
И по гори муња ломи
Грм и бор.
Кад размахне с громовима
Плаха дажда силан град,
Ти ћеш чути међу њима
Моју тугу, горки јад.
РАВИЈОЈЛА:
Збогом, збогом, мој витеже,
Ој, зашто ми стаде знан?
МИЛОШ:
Како слатки часи бјеже,
Као мирис, као сан!
РАВИЈОЈЛА и СВИ:
Збогом, збогом!
(Равијојла отрчи.)
МИЛОШ:
Никад више! (замисли се тужно. Рогови са свих страна).
РЕЉА:
Марко, Милоше,
Друштво нас зове.
|