Женидба Милоша Обилића/7
| ◄ ПОЈАВА VI | ПОЈАВА VII | ПОЈАВА VIII ► |
ПОЈАВА VII
Марко долази и бијесно вуче за косе Равијојлу.
РАВИЈОЈЛА:
Витеже, пуштај! Не кидај косе!
МАРКО:
Ти мога побру стр’јелама згоди,
Сад и ти за њим у самрт броди.
РАВИЈОЈЛА:
Витеже, пуштај, ја ћу га спасти,
Мелема има у гори тој.
ГРАБАНЦИЈАШ:
У твојој сад смо, витеже, власти.
МАРКО:
Да вас је таквих читави рој,
Све ћу вас гнати по стрмој гори,
Топуза мога стић’ ће вас л’јет.
РЕЉА:
Са Марком нек се тек онај бори,
Коме је живот постао клет!
РАВИЈОЈЛА:
По Богу брате, вила те моли,
Пуштај ми косе, л’јека ћу наћ;
Устаће витез, минуће боли,
Ваља ми само кроз гору заћ.
МАРКО:
Каква је ово наказа овдје?
ГРАБАНЦИЈАШ (ниско се клања):
Гра... Грабанцијаш, витеже мили...
РАВИЈОЈЛА:
За њиме виле с облаци ходе
И вихар бујни, на снажннм крили’.
МАРКО:
Он ће нам таоц све дотле бити,
Милошу докле не нађеш спас,
А да се не ћеш у облак скрпти,
Мораш ми често јављати глас.
Јеси ли чула?
РАВИЈОЈЛА:
Чула сам, чула...
МАРКО (пушта је):
А ти, хајд, иди!
(Вила оде. Грабанцијаш звјера да умакне)
МАРКО (зграби га):
Куд’ звјераш, кљако?!
ГРАБАНЦИЈАШ (погнуо се од бола):
Удави!... Јаох!...
МАРКО:
Са овог мјеста да ниси мако,
Ако на живот не мрзиш свој!
(Приступа Милогшу и тужно га гледа.)
Ох, ал’ му грло иштети царско,
Како те згоди, побрате мој!
РЕЉА:
О, Равијојла!
РАВИЈОЈЛА (из даљине):
Ој, Ој!
МАРКО и РЕЉА:
Пожури, вило!
РАВИЈОЈЛА:
Ево ме, ево!
ГРАБАНЦИЈАШ:
Хеј, јаде мој!
Снађе нас б’једа у нашој гори,
У нашем царству страдамо ми.
|