ЖДРАЛИ
Сунце тиња кроз облаке,
Шуме руде, трава вене,
У около ћуте њиве
И пољане остављене.
Усамљени ветар блуди,
По пољани тек се чују
Клици горе изнад мене,
Када ждрали пропутују —
Јест, некада, док је било
Неискусно срце младо,
Како ли бих полетео
За ждралима и ја радо.
Онде, камо они лете,
Сунце сија. цвета цвеће —
Ал’ за њима мене више
Празна жеља не покреће:
Како тамо с цвећем стоји,
Како зора тамо руди,
Не знам — ал’ зло мора бити,
Кад су људи свуда људи...
