Жалобитна пјесма

Петар Кочић

Жалобитна пјесма Писац: Петар Кочић

Жалобитна пјесма

   С дана на дан све се више, а живље осјећао ледени задах јесенског времена. Ваздух је ударао на влагу, и студеније и оштрије шумио кроз уске прозорчиће на ћелијама Црне куће. И небо није више чисто и свијетло ни засићено врелим и опорим дахом сунчане жеге, и оно се нешто смирило и намрштило као да ће од љутине проплакати злобним и пакосним сузама.

   Зловољан и уморан, попео сам се био на једну апсеничку клупицу и наслонио на отвор замазаног прозорчића да кроз ледене и гвоздене шипке удахнем мало освјежавног ваздуха што обилно струјаше са наших мрких и натмурених планина изнад Бање Луке.

   Разгледао сам тако и размишљао.

   Башче и њиве око Црне куће голе су већ и празне; на воћкама поломљене гране са опаљеним и сасушеним лишћем, без рода и плода, са болним и тужним изгледом. По путовима и пролазима жути се сатрвена слама и крупно, расуто зрневље, а непокошена кукурузовина повија се под студеним вјетром, каткад зашушти и као да пригушено зацвили.

   Разгледајући и размишљајући тако, ослушкивао сам са засталим дахом како све кроз узбуркано и узнемирено вријеме дрхће и слути рану јесен.

   Већ се и птице селице спремају на пут, и њихов пискави цвркут жалобитно се разлијеже око Црне куће. Неуморно цвркућући, облијећу, падају сад под кров, и опет се дижу и збуњено и пометено лете као да не знају ни саме куда ће.

   Наједном, високо изнад моје ћелије, у другом боју, јекну позната робијашка пјесма:

                                                   Свака птица ластавица
                                                   Лети широм весело,
                                                   А ја тужан у тавници
                                                   Пјевам пјесму жалосну.

   То пјева о н, Милан истражник, који већ дуго чами у истражном затвору. Знам његово меко и сребрно грло, његов звонки и дрхтави глас који се, пун болне чежње, често пута, заносно и необуздано разлијеже кроз мрачне ћелије и студене зидине тавничке. Кад он, Милан, ту рогобатну, суву робијашку пјесму запјева, све ненадно задрхће, мртвило тавничко ишчезне, очи се пуне сузама и нешто свијетло и топло проструји кроз учмале душе.

                                                   А ја тужан у тавници
                                                   Пјевам пјесму жалосну

понови млади истражник, и његове болне ријечи прихватише сви: и окорјели разбојници крвљу људском упрсканих руку; и препредене варалице што се вјечито смију и подсмјехивају, и жене и бивше дјевојке у женском одјељењу, и војници на стражи; и сам стари керкермајстор промрмља нешто што личи на пјесму; и његов мали синчић, истом што је проходао, прихваћа пјесму и, озбиљан, пун дјетиње безазлености, пјева:

                                                   А ја тузан у тајици
                                                   Пејам песму зајосну.

   Пјева, онако за себе, и хода онако по авлији, занесен и понесен Милановом чудноватом пјесмом.

   Кад год Милан ту пјесму запјева, сви се апсеници као преобразе, постану меки и падну у тугу и неку болну сјету. И лице Смаје Дугајлије, што се хвали Црном кућом и каже да бољој кући није назвао бога, и његово се лице мало преобрази, умекша, и очи му се живље засвијетле.

   – Не би требало да пива ту писму. Млого је жалобитна, а и онако је доста жалости у овој кући, – вели Смајо, и тек тада осјети гдје је и на ком је мјесту.

   Милан и даље пјева у пуном заносу, а Црна кућа прихваћа пјесму и сва врије од узбуђеног пјевања. И стари керкермајстор, човјек намргођена званична лица, а добра срца, заборавио је на своју дужност! Миланова пјесма пјева судбину једног осуђеника на смрт, и све што се више приближује крају сјетнија је и тужнија:

                                                   Све субота по субота
                                                   Мене воде вјешал'ма;
                                                   Ах, не плачи, сејо драга.
                                                   Мајко, мајко, не плачи!

   Пошљедње ријечи, пјеване неизмјерном тугом и у грозничавом заносу, истргоше из Миланових уста необуздани апсенички гласови, и тад се цијела Црна кућа затресе, заљуља из темеља.

   Керкермајстор се ненадно зблану и истрча на авлију.

   – Мир! – громовито јекну крупна, званична гласина као плотун пушака, и Црна кућа се следени, скамени.

Напомене

Објављена такође у Политици, двије године касније V1/1909, бр. 2134, са сјећањем на исти затвор и исто вријеме, иако испод текста стоји: Бања Лука, 1909.

Извори

• Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 108 година.