Жабљак
Завези се танком лађом
Низ Ријеку Црнојеву,
Пловом плови — сврћи поглед
И на десну и на л’јеву
По главицам тиморастим,
Што се туд и онуд нижу;
Ка’ мисирске пирамиде
Једна с’ изнад друге дижу :
Те су вјечни споменици
Многим врлим соколима,
Што падоше — задајући
Триста јада душманима ....
Што падоше — да дом спасу,
Част и права своја света,
Да их не тре и не плеше
Злотворничка нога клета. —
Па кад стигнеш баш на ушће,
Баци поглед к планинама,
Које но су дичан в’јенац
Л’јепим зетским равнинама;
У очи ти одмах пане
Један вршак у низини,
Сам о себи — ка’ без мајке
Сироче се теби чини. —
На вршку му — питаш — шта је?
Је ли лабуд бјељи сн’јега
Раширио пуста крила,
Да ужива миљак с њег’а?...
Ах! то није лабуд-тица,
Него Жабљак град бијели,
Што над својом судбом љуто
Још од давне доби цв’јели;
За својијем господаром
Гласовитим Иван-бегом
Цв’јели тужан, јер робује,
Јер под турском чами стегом. —
Вај! кад ли ће часак стићи,
Свој да буде уза свога,
Да не грезне у немани
Насилника поганога!
Нег’ да буде лабуд б’јели,
На крајини дика стара:
Под управом и обраном
Црне горе Господара! —
