Гаће везла Ели Бели Саћа,
Везла и је девет годин' дана
Са својије девет другарица,
Увезла је девет товар’ блага.
То се чудо надалеко чуло, 5
То зачуо од Удбиње Мујо,
Ал’ ето ти Муја од Удбиње:
„Саламалећ[1], Ели Бели Саћо!" —
„Алећ сслам[2], од Удбиње Мујо.” —
„Оди, Саћо, да се опкладимо 10
У мог ђогу и у твоје гаће,
Да заједно ноћцу преноћимо,
Једпо другом леђа окренемо!”
Вечераше и акшам клањаше,
Па легоше у меке душеке. 15
Кад је било око пола ноћи,
Заспа Мујо к’о јање заклано,
А не море Ели Бели Саћа,
Па говори од Удбиње Муји:
„А Бога ти, од Удбиње Мујо, 20
Окрени се ако Бога знадеш!”
А то Мујо аје и не аје.
Ражљути се Ели Бели Саћа,
Па говори од Удбиње Муји:
„Окрени се, отпала ти леђа! 25
Загрли ме, усале ти руке!
Пољуби ме, иструла ти уста!
Уједи ме, испали ти зуби!”
Кад ујутру био дан освану,
Дап освану и сунце ограну, 30
Повикује од Удбиње Мујо:
„Оди брже, сеизе Јоване,
Иди мени доведи ђогата
Да ја идем бијелој Удбињи,
Да ја носим гаће кавгалије!” 35
Ал’ ето ти сеиза Јована
И он води ђогу од мејдана;
И узјао Мујо од Удбиње,
И он оде бијелој Удбињи
И однесе гаће кавгалије. 40
Ал' говори Ели Бели Саћа:
„Врат' се, Мујо, ако Бога знадеш,
Врати мени гаће кавгалије,
Ево теби десет кеса блага
А за моје гаће кавгалије!” 45
А то Мујо аје и не аје,
Оде Мујо бијелој Удбињи
И однесе гаће кавгалије;
Оде Саћа на бијелу кулу,
Па говори својој старој мајци: 50
„Стер' ми, мајко, меканс душеке,
Не стери ми дуго ни широко,
Не веле ми дуго боловати —
Данас данак и сутра до подне;
Зов' ми мајко оџе и аџије, 55
Окупај ме ђулсијом водицом,
Утри мене руменом ружицом!”
То изусти, а душицу пусти.
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 253-255.
