Елегија (Пушкин)
| Елегија (Элегия) (1816) Писац: Александар Пушкин, преводилац: Никола Весин |
| Читао у „Зори” у Бечу, 1893. |
Благо оном, ко не стрепи,
Кад се себи исповеда,
Кога јоште нада крепи,
Кад у мрачну судбу гледа,
Који знаде, где га чека
Милосница раздрагана,
Па отвара без запрека
Чврсте браве њена стана!
Ну за мене живот цео
Нема тачке миља пуне,
У пупољку на̑д ми свео,
Ступ живота болом труне.
Младост мину — — цветић убав,
Ружу жића — собом узе,
И ја — — — не знам, шта је љубав, —
Ал’ ћу знати њене сузе.
Извор
[уреди]- 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 8, стр. 231.