Дјевојка постала мушко
Био отац па имо три шћери. Један пут најстарiја рекне оцу: „Бабо, покрој ми мушко одијело и купи ми оружје па да идем у свијет!“ Отац је свакојако одвраћо: „ти женска глава, куд ћеш, како ћеш, боље је код куће“ — ал дјевојка неће ни да чује, већ опет своје па своје. Најпослије јој отац покроји мушко одијело, купи јој оружје, она се спреми и пође у свијет. Но отац одма се обуче у међеђу кожу, па пријекијем путем изиђе на ћуприју, куд дјевојка мораше проћи. Кад дјевојка ступи на ћуприју, а отац пут ње, коњ се препане, па тргне натраг, а дјевојка још горе, врати коња, па бјежи кући. Отац опет пријеким путем, дође прије ње кући, скине кожу, па се и невјешт чини. Кад ево ти дјевојке, ђе се вратила, отац се зачуди па је пита што се вратила. Она му каже. како се препала од међеда, и није јо више жеља да иде у свијет. Отац јој рекне: „ја сам ти говорио за женску главу није свијет.и Мало за тим рекне средња шћи оцу: „бабо дај ти мени мушко одијело, коња и оружје, ја ћу да идем у свијет!“ — Ма ти женска глава, ти луђа, ето ова старија сестра твоја, па није смјела . .. а камо ли ћеш ти? — и окрени, обрни, она и не слуша, већ једнако своје на своје. На пошљетку јој отац да мушко одијело, коња и оружје, те и она пође, но прође као и њена старија сеетра. Мало за тим, најмлађа шћи рече оцу : „бабо дај ти мени мушко одијело коња и оружје, оћу ја да идем у свијет.“ Отац је свакако одвраћо, но ништа не помаже, она једнако своје те своје. На пошљетку и њој отац да одијело, коња и оружје; она се обуче, па пође. Отац опет обуче међеђу кожу, па пријеким путем на ћуприју. Кад дјевојка наиђе, а отац полети пут ње. Коњ се поплаши, а дјевојка ободе коња, па јурне напријед, извади дуги нож па управ међеду. Отац опет потрчи пут коња, а дјевојка замахне ножем, те га сјури међеду у прса. Отац дрекиу па пане. Дјевојка опази човјечији глас, сиђе с коња, кад тамо, а оно њен отац мртав. Ту га она закопа, па пође даље. Идем, вели, нећу се ниђе заставити, док се одашта не препанем. Идући тако увати је мрак, те стигне у једаи хан на конак. У оног ханџије био син, који служећи конакчију, опази да има сисе као женско, па ће рећи оцу: „ама бабо, онај, што је код нас на конаку, није мушко, већ је женско.“ „Како женско, видиш да је накав трговац!“— одговори му отац — „али ево пробаћемо.“ „Ма није бабо, ја сам опазио, има сисе као и женско,“ — „Бош је то сине“ — рече отац — „али ево пробаћемо. У нас има велика башта, пуна свакака цвијећа, уведи га унутра, па ако буде мушко, све ће цвијеће погазити, ако ли буде женско ускинуће макар један цвијетак.“ Син учини тако, но дјевојка кад униђе у башчу, у чизмама онако, трапа, трапа, сву је прегази. ни једног једитог цвијетка не устргне. „Ето видиш да је мушко“ рече отац сину — но овај опет не вјерује. „А ми ћемо га уставити још једну ноћ нек ноћи, па сјутра одведи га у нашу тавницу, у њој имају три сужња, па ако је мушко, унићи ће унутра, па их разгледати, ако ли је женско, одма ће с врата побјећи. Син тако учини, застави дјевојку још једну ноћ, а кад сјутра, он је одведе тавници. Отворивши врата, дјевојка погледи унутра, кад три змијурине по тавници се премећу. Дјевојка не само да се није препала, него сиђе у тавницу, узме највећу змију, смота је у клупко па под капу, узјаше коња, па пође даље. Идући кроз једну планину, залута, па сједне на једну стијену и стане плакати. У том проговори она змија испод капе: „Дјевојко, не бој се! ти женска глава, ја женска глава, па смо залутале; устани, па хајде овијем и овијем путем, па ћеш доћи моме оцу, мој је отац змијински цар. Кад дођемо к њему он ће ти свашта за ме давати, а ти немој ништа друго узети, већ коња од шест ногу. Дјевојка се обрадује, па скочи и идући тако, дође до змијског цара. Змија писне, а цар излети напоље, па упита дјевојку: откле јој његова шћи? Змија приповједи како је била у тавници, па је дјевојка избавила. Тада рече змијски цар: „ишти, шта ћеш да ти дам, што си ми шћер избавио!“ Дјевојка рече: „ако ћеш ми што дати, дај ми коња од шес ногу, друго ништа нећу.“ Цар јој даво свашта друго, само то не али па пошљетку попусти, те јој да коња од шес ногу.
Дјевојка остави свог коња, узјаше на овога, па пође даље. Идући путем запне јој нешто за главу, она погледа горе, кад човјек објешен; брже тргне нож и прекине конопац, а човјек падне доле, кад, —још жив. Сад он каже дјевојци, да је покро манастир, па су га за то и објесили — и каже јој све, ђе је шта оставио, да иде вели, па се море обогатити. Дјевојка се крене даље, кад сиђе с оне планине, а оно доле красан манастир. Упитају је калуђери, којимје путем дошла, а она каже; — онда је запитају, да ли је виђела у путу каква објешена. Дјевојка рече, да није, па запита: „шта је починио, те сте га објесили?“ а они кажу како је покро манастир. Дјевојка рече калуђерима: „шта би ви дали ономе, ко би вам све покрадено изнашо?“ А они рекоше: „на пола.“ Тада им дјевојка све нађе што је било покрадено, но нешћеде ништа узети, до један стари петрахиљ. Одатле се крене даље. Кад пред вече, дође у један град, а оно људи на колима и товарима пртљају из њега. Кад виђеше људи, ђе непознат човјек иде у град, рекоше: „Куда ћеш тамо, кад ево видиш, ђе ми пртљамо из града, нико не смије у њему ноћити, јер ко заноћи, жив не освиће. Ноћу вели, долазе у овај град анатемњаци, па свакога, кога затеку, убију.“ — Дјевејка рече: „ја сам и пошао, да се препанет ода шта,“ па окрену управу у град.
Кад дође у град, уђе у једну кућу да преноћи, а то је био баш царски двор. Кад оке по ноћи, стане тутањ кола и коња — долазе ђаволи. Цар ђаволски увијек је одсједао у царски двор. Стане тутањ по двору, а дјевојка устане, није могла више спавати, а петрахиљ намјести код себе. На један пут се отворе врата, ђаво угледа дјевојку, па оде, те јави цару.
Цар рекне, да је увати. Ђаво пође, но кад полети дјевојци, а она махне петрахиљом, те ђавола нестане. Он оде, па каже цару, како не море ништа ономе, што је у соби. Цар пошље тројицу, но и они прођу, као и први.
Сад се упути сам цар и тма с њим па полете пут дјевојке, но она махне петрахиљем, те се некако петрахиљ намакне цару на врат, и дјевојка га увати. Цар запомаже, да га пусти, но дјевојка рече: „нећу те пустити, док ми за сахат не направиш седамдесет и седам ћуприја“ — „Е, пусти ме, да викнем!“ Дјевојка мало попусти петрахиљ, а он викне: „Правите седамдесет и седам ћуприја, ако не начините, свију ћу вас повјешати.“ Сад се започе клепет, чекићи туку, ништа се не зна, док за сахат, а оно све готово. Тада цар завиче да га пусти. Дјевојка му рече: „нећу те пустити, док ми не направиш седамдесет и седам млинова за сахат.“ Ђаволски цар завиче на своје: Правте седамдесет и седам млинова, ако не начините, објесићу вас о тој и о тој ћуприји.“ Стане клепет, хука, бука, лупа, и за сахат све буде готово. Стане цар молити да га пусти, а дјевојка му рече: „нећу ће пустити, док се сви не иселите седамдесет и седам конака далеко од овог града и док ми се не обећаш, да се у њ нећете никад више врнути.“ Цар завиче на своје: „Селте се седамдесет и седам конака далеко од овог града, ако се за сахат не иселите, објесићу вас о тој и о тој ћуприји.“
Опет стаде тутањ кола и коња, лупа вика, док умукну. Тада замоли ђаволски цар, да га већ пусти. Дјевојка га пусти, махне петрахиљем, вичући: „налет те било седамдесет и седам конака од овога града.“
Сјутра дан, стану опет људи у град пртљати, кад дођу стану се чудити ћупријама и млиновима. Цар онога града и царства, дође у свој двор.
Кад ево једног слуге, каже цару да једној одаји неко има. Цар заповједи да га зовну к њему. Дјевојка дође и каже цару све, шта се догодило. Цар се обрадује па рече дјевојци: „Ти безбели нећеш никуд више одавле, него ћу ти ја дати своју шћер, па се ожени и живи код мене.“ Дјевојка каже, да не море никако остати, јер је вели пошла да се ђе препане, па ђе се препане онђе ће остати.
Цар, кад то чује и види да не море странца никако зауставити, а он намисли да га препане. Нареди своме ашчији да зготови ручак, па под једним саханом да буде жива чавка поклопљена, и кад дође ред на њу, да ашчија намигне на цара, да зна. Ашчија зготови ручак, како му је цар заповједио. Кад стану ручати па дође до оног сахана, ђе је била чавка, ашчија намигне на цара. Цар рекне дјевојци, да почиње даље, њему се вели оно јело што јеђаху плахо допада, па хоће још мало да поједе. Дјевојка отвори сахан а оно скочи чавка, па њој за очи кљуц кљуц, а дјевојка врисне и скочи. На то се цар насмије и рече: „то сам ја и шћео, јеси ли се сад препо?“ „Јесам“ — рече дјевојка. — Е, сад мораш овде остати.
Цар одма учини свадбу уда своју шћер за дјевојку. Кад је било у ђердеку, а ђевојка забоде нож, па рекне царевој шћери: „ако ми приђеш одма ћу те ножем убити.“ Дјевојка се тужи матери, а мати цару. Цар се забрине, не зна шта ће, жао му младожењу погубити. Вијећао је о том са својим великим везирима, а ови му кажу, како има далеко неђе, језеро, у том језеру змија и у зубима њеним кутија, пошљи младожењу, нека донесе ону кутију, ко год је тамо отишо није се натраг вратио.
Цар одма зовне младожењу, и каже му што је и како је, да му ону кутију мора донијети. Младожења се сневесели, дође своме коњу од шест ногу, па га стане опремати. Коњ му проговори: хајде, ићи ћемо, па кад дођемо тамо, ја ћу заронити у језеро, па, ако буде змија заспала, отећу јој кутију из зуба, а ти брже к мени, те ћемо побјећи, ако ли буде будна обоје ћемо погинути.“ Младожења се одатле крене и дође до језера, сјаше с коња. а коњ заплива у језеро и срећом застане аждаху, ђе спава, отме јој кутију из зуба, па бјеж натраг. Младожења чим га угледа прилети, узјаше па низ поље. Аждаха се пробуди, па за њима, трчи, трчи, не могне их никако стићи. Онда аждаха прокуне дјевојку; да бог да, ако било мушко постало женско, а ако било женско ностало мушко. Од дјевојке тада постаде мушко, дође цару, донесе му кутију и срећно поживи са царевом шћери.
Н. Т. К Сарајлија.
Извор[уреди]
Босанска вила, година I, број 1, Сарајево, 16. децембар 1885, стр. 9-11