ДЕВОЈКА И ЉУБИЧИЦЕ
На травици прољетној
Уз бус љубичица
Замишљена лежаше
Красна дјевојчица.
Пирну вјетриц, заљуља
Лако љубичице,
И отетим мирисом
Заспе д'јеви лице.
Она на њих погледа
Па жалосно рече:
Ми, о њежна .Бубице,
Једнаке смо среће:
Као и ја љубиш ти,'
Мој је стид к'о твој,
Образ ти је окренут
К земљи ка' и мој.
Кад вјетарац пирне ти
Затрепћеш ти сва.
Так' мимо ме прође л' он,
Так' трепћем и ја.
Мал' по мало т' отима
Лахор слатки воњ,
К'о што духу мојему
Оте покој он.
У то вјетриц несташно
Опет заромони,
Дуне јаче двапут, три,
Те љубице сломи.
Уста дјева, побјеже
Отуд кан' од ватре,
Велећ: да л' ће момак мој
И мене да сатре?
