Др (комедија у четири чина)/24
VII
ЖИВОТА, МАРА
ЖИВОТА (враћајући се): Е, чу ли ти шта вели жена?
МАРА: Чула сам, камо лепе среће!
ЖИВОТА: Министарска ћерка, еј министарска ћерка!
МАРА: Лепо је, Живота, и добро би било, само... како да ти кажем, некако му чудно дође: женимо жењеног човека.
ЖИВОТА: Оно немој да рачунаш.
МАРА: Ама, како да не рачунам, кад ми ти сам кажеш да је по закону жењен.
ЖИВОТА: Није, брате, он ожењен; ожењено је само његово име. Али то ћемо да бришемо.
МАРА: Не могу да спавам, преврћем се по целу ноћ од брига.
ЖИВОТА: Шта имаш ти да се преврћеш?
МАРА: Како шта, забога! Кад помислим како сам то ја некада замишљала, нашу прву родитељску радост, а како ово испаде; снаја коју нити ми знамо, нити је њен муж зна; па онда унуче. Ју. Ју. Ју. Буди бог с нама!
ЖИВОТА: Ама, неће то остати тако!
МАРА: Замишљала сам ја снају да је примим на недра као дете своје, па да ми шета по кући као пауница, а унуче да ми гугуче и да га отимамо ти и ја једно од другога, ко пре да га помилује. И, дабоме, унуче да ми се зове Мирослав, Доброслав, Радован, Милован, а не Пепика. Ју, црни Живота, где му нађоше то име, ја не умем ни да га изговорим честито, лепи ми се за језик као туткало. Па онда и срамота ме, право да ти кажем, срамота ме, подгуркиваће се жене и подругиваће се и питаће ме: „Шта ти ради, прија Маро, Пепика?“
ЖИВОТА: А шта мислиш тек кад се упише у школу па га запишу Пепика Цвијовић, а они му се наши Радовани и Миловани у школи попну на душу, па ће да пуца брука.
МАРА: Па хоће, дабоме.
ЖИВОТА: Е, неће, боме, све ћу ја то да збришем.
МАРА: Ама, може ли?
ЖИВОТА: Адвокат каже да може.
МАРА: Па и ја мислим: Не разумем се у тим стварима, али ја мислим да то није тешко. Нека оде Милорад код власти па нека каже: оженио се тај и тај на моје име, ја то не признајем, па ето ти.
ЖИВОТА: Е, то је оно, видиш, што не би ваљало, јер би онда власт казала: дајдер ти тога и тога овамо, па би онда тај и тај морао пред властима да каже зашто је узео туђе име, зашто је четири године живео под туђим именом.
МАРА: Па нека каже.
ЖИВОТА: Таман, само ми још то треба! Него морамо ми то другачије да изведемо. Адвокат каже: најбоље би било споразумно, на пример: чим наиђе Клара на врата, чим каже добар дан, да јој Милорад опали шамар.
МАРА: Па зар је то споразумно?
ЖИВОТА: Споразумно је утолико што бисмо се ја, ти и Милорад споразумели да тако поступи.
МАРА: Буди Бог с нама, а зашто да туче жену?
ЖИВОТА: Због злоставе, злостава је довољан разлог за развод брака.
МАРА: Неће на то Милорад пристати.
ЖИВОТА: Онда нека пристане да она њему опали шамар, и то је злостава.
МАРА: Забога, човече, зар нема неки паметнији начин него шамарање? Ето, баш јутрос сам разговарала са Благојем, па он вели: најбоље би било кад бисмо ми њу ухватили у неверству пред сведоцима.
ЖИВОТА: Будала! А која је жена неверна пред сведоцима?
МАРА: Ја, право да ти кажем, не бих хтела да се мешам, а и не волим те ствари, али ти говорим што Благоје каже. Он каже: могло би се удесити неверство.
ЖИВОТА: Како да се удеси?
МАРА: Благоје каже: Милорад не би пристао да истуче ту жени, али би можда пристао да је пољуби.
ЖИВОТА: Пристао би. Колико ја познајем своје дете, пристао би.
МАРА: Па то, вели Благоје, удесили би да они буду сами, па Милорад да је пољуби, а из друге собе да искоче сведоци, па вели, право на суд.
ЖИВОТА: Шта ћемо на суд?
МАРА: Па да тужимо за неверство.
ЖИВОТА: Е, међер се види да си Благојева сестра, ни за нокат ниси паметнија од њега.
МАРА: Зашто, забога?
ЖИВОТА: Зар да тужимо за неверство жену зато што се пољубила с мужем? Па зар си заборавила, море, да је он њен муж? Волео бих да знам како би по твојој и Благојевој памети гласила та тужба, ваљда: „ Пошто се моја законита жена пољубила са мном, то је тужим за неверство и тражим развод брака.“
МАРА (поражена): Јес, богами! А шта знам ја кад је све то тако замршено да нисам више паметна нити умем да мислим.
ЖИВОТА: Немој ти ништа ни да мислиш, него помози ти мени да ми њега наговоримо да одржи ово предавање, то је сад главно. А он, какав је, видећеш, противиће се! Знам га ја, али ти навали, јер видиш и сама да је штета пропустити овако лепу прилику. (поведе је) Ајде, иди, доведи га, па немој да му попушташ. `Ајде!
МАРА: Добро. (Оде лево)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|