Друмом шеће нежењен Драгојло,
Сам се шеће, сам ссби говори:
„Жењен нисам, женити се нећу
Док не љубим сеју Југовића!”
То зачули девет Југовића, 5
Па бијелу назидаше кулу,
У њу мећу сестрицу Јелицу.
Молила ји сестрица Јелица:
„Моја браћо, девет Југовића,
Остав’те ми мало прогледала, 10
Прогледала место огледала,
Да ја гледам тко се друмом шеће,
Шеће ли се нежењен Драгојло,
Цвати ли му за челенком ружа,
Трепти ли му на рамену звезда, 15
Сјаје л’ му се пуце за гроцем,
Што сам млада у милости везла!”
То за Бога браћа не примају,
Већ сестрицу обзидаше кулом.
Љуто куне сестрица Јелица: 20
„Удри громом, Громовић Илија,
У сви девет Југови градова
И десету узидану кулу!"
Што молила сестрица Јелица,
Што молила то је получила — 25
Сину муња из неба ведрога,
Гром удари сви девет градова
И десету разорио кулу
Куд се шета нежењен Драгојло.
Узе Јелу за десницу руку 30
И одведе двору бијеломе.
Што је чије, на част буди благо,
Нама браћо здравље и весеље!
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 223-224.
