Дођите, другови моји!...
Дођите, другови моји!...
Дођите, другови моји!
Данас, када су се стада враћала,
на мојим дрхтећим грудима
издахнуо је млади Дан.
Дођите, другови моји,
и заповедите људима
да весеље и песма престане;
и закључајте све вајате,
да нико данас не буде срећан.
Дођите, ох, моји другови;
пошљите одмах огњене ате
по Ноћ и по црне стегове;
и умолите сањиве Реке
да приме Дан у своје вале.
Дођите, другови моји,
и замолите наше питоме Брегове
да буду погребна свита,
и да у својим утробама
ковчег од златног метала скују.
Дођите, другови моји,
и пошаљите плавоме Небу гласника,
да упали мртвачке свеће.
Дођите, другови моји,
са вама нека и Ветар дође
са својим комплетним оркестром
да свира спроводне песме.
Дођите, другови моји
и поведите собом беле своје жене
и мајке своје сухе,
млади и мртви да оплачу Дан...
Дођите, ох, дођите, несрећни другови моји!...
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|