Што је годир у Прологу снига,
Све се оно у Цетину слива;
А како је јадна риба жива
Од онога Пролошкога снига!
Како ли је дите Николица 5
Болујући девет годин' дана!
Од кости му месо отпадало,
А кроз кости трава проницала;
Одбигла га мајка и љубовца,
А не тила сестра Доротија. 10
Ал' је братац сестри говорио
„Доротијо, драга сестро моја!
„Ајде мени за гору на воду,
„Донеси ми воде иза горе,
„Чини ми се, драга сестро моја! 15
„Да ће моме болу бити боље!"
А сестрица брату говорила:
„Муч', не лудуј, брате, добро моје!
„На води је војевода Јанко.
„Што ме ј', брате, у тебе просио 20
„Брез пристанка девет годин' дана.
„Нит' ме дасте, нит' ме обећасте,
„Већ се шњиме младим наругасте."
А братац је секи говорио:
„Нудер, секо. ако Бога знадеш! 25
„Ти обуци све моје аљине.
„Сави косу, метни калпак на њу.
„И припаши ђорду Демешкињу,
„Пак ми ајде за гору на воду."
То је сестра брата послушала, 30
И обуче братове аљине,
Сави косу, метну калпак на њу
И припаса ђорду Демешкињу,
И посиде коња големога,
Пака иде за гору на воду. 35
Кад је дошла за гору на воду,
Ал' ту најде Јанка војеводу.
Божју му је помоћ називала:
„Божја помоћ, војевода Јанко!"
А он њојзи тијо беседио: 40
"Здраво да си, дите Николица!
"Здраво био, кад си оздравио!"
А она му липо одговара:
И теб', брате, мили Бог помога'!"
И пита је војевода Јанко: 45
„Теби бору, дите Николица!
„Која ти је голема невоља,
„Тер си доша' за гору на воду?"
А она је њему бесидила:
„Вира моја, војевода Јанко! 50
„Разболи се Дора сестра моја.
„Тер је мене она заклињала,
„Да донесем воде иза горе."
Кад је Јанко ричи разумио,
Онда јој је тијо бесидио: 55
„Дај ми видро, дите Николица.
„Дај ми видро, да ти додам воде
„А за љубав Доре сестре твоје."
А кад јој је воду додавао,
Она му је липо заФалила, 60
Пака оде прико поља равна;
Кад је била насрид поља равна,
Она виче танко гласовито,
Да је она гиздава днвојка,
По имену млада Доротија. 65
А кад зачу војевода Јанко,
Он полети низ то поље равно,
Да уФати гиздаву дивојку:
Ал' ј' уФатит' Јанко не могаше,
Јер из поља у гору униде. 70
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 608-610.
