Лепа Ката у Котору расла
И дорасла до удаје мајци.
Беседи јој остарила мајка:
„Лепа Маро, бриго и старање,
У зао час те породила мајка, 5
У зао час ти сва љепота твоја,
Што си љепа, боље да си сљепа,
О те су се земље завадиле,
Седам бана, осам капетана!”
То се Кати одвећ ражалило, 10
Па се шеће валовитој Дрини:
„Дрино водо, кућо моја тавна,
Кућо моја, мој зелени војно,
За те ћу се удавати млада
Да не буде кавге мећ ајдуци, 15
Изели ји из горице вуци —
Турци робе земље и градове,
А они се ваде о дјевојку,
Сљепци с' ваде, а Турци ји гледе,
Те им замке на врат набацују, 20
Те ји раде на сабљу метати!
То не хају помамни ајдуци,
То не хају, исјекли ји Турци!”
Јошт говори лијепа дјевојка:
„Дрино водо, моје дјевовање, 25
Кад ми будеш мајки спрама двора,
Ти јој реци да тебе не пије,
Попиће ми моје очи чарне;
Поздрави ми мога браца Раду
Нек' не коси испод Дрине траву, 30
Покосиће моју косу плаву!”
То говори, па руке рашири,
Те се Дрини у таласе баци.
Припази је Мркушићу Тале,
Те заплива Дрини за дјевојком 35
И исплива на обалу с њоме,
Одведе је себи за љубовцу.
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 225-226.
