Расла тиква на буниште,
Ту се сташе двије сваће,
Сваћа сваћи говораше:
„Дај ми, сваћа, једну тикву."
Сваћа сваћи одговара: 5
„Богме не дам ни проклету,
„Доста сам ти добра дала:
„Моју шћерцу сину твоме."
Сваћа сваћи одговара:
„Црна си ми врага дала: 10
„Од кад ми је у дом дошла,
„Свакоме је име нашла;
„Свекра зове: „„Козјобраде;""
„А свекрву: „„Чичоглава!""
„А ђевере: ломигоре, 15
„А заове: лупежице,
„А јетрве: карачице;
„Виђе бадањ насред куће:
„„Ово ли је брајов дудук,
„„Чим дудуче за овцама?"" 20
„Виђе гребен на полицу:
„„Ово ми је талов чешаљ,
„Чим ми тале браду чешља?""
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 533.
