Два ми братца у горици сиде,
У горици под јелвом зеленом,
К њим доходи млајахна дивојка,
Вечер дошла, в јутро одхађала.
За њом момче у кошуљи танкој, 5
За њом иде зван чрне горице:
„Стан’, дивојко, моја душо драга,
Што си се ти расрдила на ме,
Али на ме, ал на братца мога,
Ал на мога коња виверицу?" 10
„Нисам се ја расрдела на те,
Нити на те, ни на брајна твога,
Већ на твога коња виверицу;
Синоћ јесам рамбашел посела,
Твој ми га је коњић потлачио". 15
„Ништа зато, млађахна дивојко,
Ја ћу мога коња отровати,
Дати ћу му љут папар зобати,
И уз папар љуту чемерику,
Да му буде чемерно срдашце!" 20
