Два камена
| Два камена Писац: Бранко Радичевић |
Два камена
Беле роде одлетеле,
Собом драго њој однеле,
Ох, далеко, предалеко!
Кад је пошô, драги рекô:
„Кад се врне бело јато,
Ето мене назад, злато!“
И назад се јато вије,
Ал' међ њима драгог није.
Пита мома бело јато:
„Куд се деде моје злато?“
Бело јато говорило:
„Твоје злато некад било?
Не надај се њему млада:
Друга њега грли сада!“
Кроз срце је удри стрела,
Затрепета мома бела,
На колена о тле паде,
Па ми студен кам постаде,
Студен камен, красан, бео,
Нико бељег не видео.
Ал' те сузе, што јад био,
У срцу јој узаптио,
Макоше се, помолише,
Из камена ударише:
Читаво се врело створи,
Па травицо(м) зажубори,
Те крај стене и крај горе
Стиже тамо мимо дворе,
Де неверни њезин мио
Друго чедо огрлио.
На истоку сину зора,
Он из свога шетну двора,
Шетну здраво и весело;
Зачу жубор, спази врело:
„Окле тако, водо драга?“
Па с' примаче, погледа га
Како тече, како с' вије,
Међ цветићи како с' крије,
Како шапће и жубори:
„Пи ме, пи ме“, канда збори.
Он се наже, пити оде,
Ал' тек што се напи воде,
За срце га туга вати,
Не мож' дома да се врати.
Оце гледат бистро врело,
Чини му се невесело:
За водицом вода гони,
Кô да неко сузе рони;
Вода јечи и жубори,
Канда цвили, канда кори.
Све му срце јад поплави,
Ново драго заборави,
Заборави бела двора,
Њега нагна уз извора.
И уз извор живо шета,
Ал' што дале, већа сета.
Врело јечи и жубори,
Чини му се драга збори:
Остављена канда кара,
Њему милост преговара.
„Прости, прости!“ кликну, рече,
И све брже напред тече.
Већ је близу, и све ближе,
Већ до злата свога стиже.
Ту га снага сва издаде,
На колена крај ње паде;
Још загрли кам студени,
Па се и сам окамени,
Јоште стоје загрљена
Тамо, брате, два камена;
Још из кама вода бије,
Још усала никад није;
Ал' кад вода та усане,
Невере ће да нестане.
|