Два Ујуновића (Сарајево)

Књигу пише Латинине Дујо,
А на руке аги Хасан аги:
„Купи свате, ага Хасан ага,
Не води ми малених сватова,
Од хиљаде ни мање једнога,
Од хиљаде ни више једнога;
Не води ми два сестрића млада,
Два тестрића, два Ујуновића,
Јер су они тешке пијанџије
А у пићу тешке кавкаџије,
Опиће се, учиниће кавгу,
Мени кавга никад није драга.”
То је њега ага послушао
И сакупи кићене сватове,
Од хиљаде ни мање једнога,
Од хиљаде ни више једнога,
Не води му два сестрића млада,
Два сестрића, два Ујуновића.
До два сина с мајком вечерала,
Њима стара бесједила мајка:
„До два сина, два Ујуновића,
Шта сте дају млади учинили,
Па вас не хтје зовнут у сватове?
Кад би хтјели мајку послушати,
Па скинути сајали хаљине,
А обући дервишке хаљине,
Па отићи за њим у сватове;
Ако дају што до муке дође,
Да ви дају јардум учините.”
То су дјеца мајку послушала
Па скочише на ноге лагане,
Па скинуше сал ли хаљине,
Обукоше дервишке хаљине,
Па одоше за својијем дајом,
Стигли су га на првом конаку,
Туден су их л’јепо дочекали,
Два дервиша с дјецом посадили,
А дјеца их чорбом пољевала;
Ал дервиши за то и не хају.
Кад су били на другом конаку,
И туде их л’јепо дочекали,
Два дервиша с дјецом посадили,
А дјеца их чорбом пољевала;
Ал дервиши за то и не хају.
Кад су били на трећем конаку,
И туде их л’јепо дочекали,
Два дервиша с дјецом посадили,
А дјеца их чорбом пољевала;
Ал дервиши за то и не хају.
Кад се сјутра био дан свануо,
Кад се свану и сунце ограну,
И изађе Латинине Дујо
И изнесе од злата јабуку.
Па подвикну Латинине Дујо,
Па подвикну, ко да се помами:
„Ко је тутен мој зет Хасан ага,
Нек устр’јели на копљу јабуку;
А ево му тврду вјеру дајем,
Ако ли је устр’јелити неће,
Нит ће отић’ ни однијет’ главе,
Не одвести лијепе дјевојке.”
Кад то чује ага Хасан ага,
Плеснуо се руком по кољену,
Пуче саја чоха на кољену:
„Ајме мени два сестрића млада,
Два сестрића два Ујуновића!”
Редом сједи Мујо до Алије.
Па погледа један на другога,
Скочи Але на ноге лагане,
Запе стр’јелу у златну тетиву,
Па устр’јели на копљу јабуку,
Двије поле око копља пале.
Другу им је мудрост износио,
Он изведе девет враних коња,
Па подвикну, ко кад јелен рикну:
„Ко је туден мој зет Хасан ага,
Нек прескочи девет враних коња;
А ево му тврду вјеру дајем,
Ако ли их прескочити не ће,
Нит’ ће отић ни однијет главе,
Нит’ одвести лијепе дјевојке.”
Кад то чуо ага Хасан ага,
Плеснуо се руком по кољену:
„Ајме мени, два сестрића моја,
Два сестрића, два Ујуновића!”
Редом сједи Мујо до Алије,
Па погледа Мујо на Алију,
Скочи Але на ноге лагане,
Затрка се трка јуначкога,
Па прескочи девет враних коња.
Трећу им је мудрост износио,
Он изведе девет дјевојака,
На свих девет једнаке хаљине,
Па подвикну Латинине Дујо,
Па подвикну ко кад јелен рикну:
„Ко је туден мој зет Хасан ага,
Нек узима лијепу дјевојку;
Ал ево му тврду вјеру дајем,
Ако ли се које друге маши,
Нит’ ће отић, ни однијет главе,
Нит’ одвести лијепе дјевојке.”
Редом сједи Мујо до Алије,
Па погледа Мујо на Алију,
Скочи Але на ноге лагане,
Па он стере канли кабаницу,
По њој сипље златне прстенове,
Па се хвати пале оковане,
Па подвикну Ујуновић Але,
Па подвикну танко гласовито,
Па подвикну ко да се помами:
„Која ј’ туде моја дајиница,
Нека купи златне прстенове;
Ал ево јој тврду вјеру дајем,
Ако ли се која друга маши,
Одсјећ’ ћу јој руке до рамена.”
И саге се Анђа Латинина,
Па покупи златне прстенове.
Закуцаше турски даулбази,
Одведоше кићену дјевојку.