Данак у крви (драма у једном чину)/1

I

II ►

     На дну поља мала, камена црква, ограђена ниским, каменим зидом, са капијом на среди зида према црквеним вратима. С десне стране црквених врата, у зиду, осредња плоча са некаквим записом. Око цркве, тек да надмаше ограду, два три писана надгробна канена. Иза цркве, по стени и камену, расуто је село. Пред оградом у пољу лево, чесма, и над њом се наднела жалосна врба, а према чесми, на десној страни, широк храст. До капије, крај зида камен бињекташ.
     Овамо и онамо у пољу поседале жене и крај сваке од њих по једно мушко дете, које везана ока а које везане руке. Прва села крај чесме те ослонила се и забринуто гледа некуд у даљину. Дете њено прострло се по земљи и наслонило главу на њезино крило. Друга села под храст, наслонила се телом о храст, а дете пригрлила. на груди, па га чврсто држи. Трећа се примакла црквеној огради те клекла и крсти се, а ставила дете преда се, и оно склопило ручице.
     На цркви су врата отворена, отуд се осећа мирис тамјана и чује тиха свештешкова песма: „Тјело Христово“... Било пригушено удара.

I

КНЕЗ СИМО (После мало времена наилази, па, чувши песму свештешкову застане код капије, скине сарук те се прекрсти, па затим устиче сарук и обраћа се женама): А што ви нијесте у цркви, ка’ остали?
ДРУГА ЖЕНА (Тешко уздахну): Нијесмо.
ТРЕЋА ЖЕНА: Молимо се Богу и овдјена.
КНЕЗ СИМО: А што не кажете да не смијете пред лице Господње?
ТРЕЋА ЖЕНА: А што не бисмо смјеле? Бог је милостив и за сваког једнак!
КНЕЗ СИМО: Не смијете... Не смијете због гријеха, што сте га учиниле са својим породом. (Жене обориле главе, те ћуте). Јес’, не смијете. Не смијеш ни ти, Вујана, ни ти Анока, ни ти, Бојана, не смијеш!
ДРУГА ЖЕНА: Зар је гријех спасти пород гријеха?
ТРЕЋА ЖЕНА: Волим ја згријешити, но простријети гријех на цијело кољено!
КНЕЗ СИМО: Гријех је, голем је гријех, Анока, кад му ти материнском руком ископаш око; руком на којој си понијела пород; руком којом си га његовала и миловала, којом си га хранила и бранила, којом си га повела и подржала.
ТРЕЋА ЖЕНА (Стресе се, загрца сузом и загрли дете, те га љуби).
КНЕЗ СИМО: Јест, јест, гријех је, Бојано, кад мајка крха руку коју је његовала; кад мајка ломи ону кошчицу, која је из њене кости никла. Скрхала си му руку, а сама си је његовала да те храни.
ДРУГА ЖЕНА: Авај мени! (Зацвили и обраћа се небу).
ПРВА ЖЕНА: Што нам стајеш на муку, кнеже! Знамо да је гријех, те што ћемо? Бранит’ се не можемо, нит’ нас можеш ти ни село одбранити. Ето, види.... (Показује му своје дете). Ја сам га понијела и донијела на свијет; ја га одојила и отхранила; ја подржала и одржала. И сад зар, кад ми је дорастао да се ја онемоћала о његову руку ослоним, сад зар да ми га јањичари узму; да га одведу у земље незнане, да му узму вјеру, да му узму језик материн, да му узму и срце и душу, те да га, мајка, никад више и не видим и не чујем.! Ти велиш, гријех? Је ли боље ја да му ишчупам око, но туђа вјера душу? Овако богаља, оставиће ми га; овако богаљ остаће опет мој! Храниће ме и браниће ме, кад ме сједина попадке а грбача ми се повије. Бешчедник си, кнеже, без порода си; не знаш ти шта је то ишчупати са мајчина срце дијете и одвести га у неврат. Не знаш, кнеже, а да знаш, не би нам зар стајао на муку; не би нам зар бол гријехом називао.
КНЕЗ СИМО (Уверен): Знам... вјерујем, али... велим, и од зла има горег. Ево у наше село нијесу падале тајабаше већ толико година, А што би, да падају сваке године те да арач збирају? Одакле би им новац сабрали, кад га у сиротиње не има? Овако... одведу нам дјецу... запиште мајке па... па нас послије по десетак година прође на миру... (Заћуги).
ПРВА ЖЕНА (Из дркве се чује песма: „Тједо Христово...“): Ено, чујеш, кнеже; чујеш ли причесну молитву? Знаш ли зашто је поје отац Серафим?
КНЕЗ СИМО: Знам, причешћује дјецу.
ПРВА ЖЕНА: Јесте, причешћује дјецу, јер до који час ће наићи тајабаше у село, па се не зна које ће дијете остат’ мајци, а које ће одвести, те су јадне мајке похитале, нек се бар пошљедњи пут причесте. А мој ће богаљ, видиш, остат’ крај мене; остати у вјери и причешћиваће се уз сва четири поста — те чуваће и вјеру и кућу и мене.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.