Давираш

Јован Илић

Давираш Писац: Јован Илић

Давираш

     Ко не зна српског списатеља Давираша ?
     Ми га знамо, а требало би да га и други свет зна, бар по многоме писању, ако ни по чему другом.
     Штага је књига написао наш неуморни списатељ Давираш?
     Погледајте га с које хоћете стране : прави списатељ, рођен за списатеља! Сам Бог створио га је за то и послао међу нас, а ми то заслужили нисмо! Ко га не зна, ласно би га и у мраку познао, јер он, пре свега, кад се с ким састане, има обичај повести разговор о великим људима и том приликом за чудо би хвалио Петра Великога стас, Фридрика Великога врат, Шекспирово чело, Хабсбургско-рудолфски нос; преузносио би величанство трбуха некаквога папинога нунција, и врло озбиљно доказивао би, да само
из велике главе велике мисли излазе, и да повеће уши више чују. После хвалио би лепоту округлих велених очију, златних веђа, риђе косе, таслакастих зуба, и доказивао математично, да се без кратких ногу и широких стопала сеп1гит ^centrum gravitatis ни на који начин одржати не може.
     Како се кад догађаји мењају, тако се мења и место његовога рођења. После боја на Грахову, он је уверавао, да је рођен у Црној Гори, и да му је баба казивала и место где се родио. За време Скупштине Свето-андријевске говораше, да је из Србије, а сад опет каже, да је из Војводства. Како му драго — он се станио у Београду и по свој прилици неће се за дуго одавде кретати, јер му посао иде врло добро. Он воли слободу тако, да неће ни да се жени. Јербо, вели, човек је само без жене човек ! И иначе његова су начела чудна. Он јавно исповеда, да свако начело треба удесити према времену, па како је сад и по његовим речима време златно, то се он баш ни
мало не брине, шта ће ко о његовом животу рећи, само — нек је доста пара! А што критици решетају начела његова и не могу његове књиге да трпе — то је њему лако. Он свима одједанпут одговара, да они не знају ништа, да су хуле, да само од зависти и пакости на њега вичу, и да он не пита никога, како књиге писати треба. Крупан наслов, леп повез, лепе шаре, — то је, као што он вели, што књигу књигом чини. Затим одмах долази дебљина књиге! За унутрашњи садржај мора бити име каквога родољубива мецената, који ће књигу о своме трошку издати ; после иду редом г. г. уписници, добронаравне ћерчице и благонадеждни синови. И на титуле, по његовом мишљењу, треба здраво пазити. Код њега титула сме бити већа, али никако мања. Он вели : то је магнет којим се најлакше извлаче паре
из туђега џепа у свој џеп ! Тако, ако је ко високоблагородни потпуковник, треба му написати: високородни пуковник; ако је купац, може му се слободно написати : великокупац. И заиста, овим чудним магнетом он је прилично своје џепове напунио и обогатио сироту књижевност нашу знатним бројем својих књига, а све то скупа показује, да велика глава
његова није без памети!
     Ту скоро написао је опет подебелу књигу једну под насловом: »Филозофическа основоположенија о предопредјеленију човека, у стиховима«, и тек да потражи каквога родољубивог мецената, кад — али
изненада, на путу, снађе га некаква напаст.
          Приповетка о томе:
     Како је на путу страдао неуморни списатељ наш Давираш.
     Метнувши своја »Основоположенија« под пазухо он пође, и тек што је поред »Прошпектуса« прошао био и зашао у некакав тесан сокачић, наједаред изненада шчепа га неко за врат ! Да би читаоци дознали узрок овога изненадног неспоразумљења, мало ћемо овде стати и приповедати нешто, што се пре тога догодило.
     Једнога дана — баш кад је почео писати своја »Филозофическа основоположенија« — изађе списатељ наш Давираш на Калимегдан, да се мало прође. Ту опази издалека у господском оделу некакво женско чељаде, и по стасу тако му се допаде, да је с места, колико игда може, за њом потрчао био, нити је опазио, кад му је шешир с главе спао. Срећом, она замаче близу у некакву кућу, а он те пред њу.
     »Опростите, молим вас, јесте ли ви фрајла Нада из Новог Сада, машамоткиња?« 
     »Ах, јесам !« одговори она. »А јесте ли ви српски списатељ, господин Давираш из . . .« 
     »Ах, јесам !« одговори он.
     Од тог доба они су се често састајали и врло су лепо живели. Кад год би нашем списатељу од посла нешто времена претекло, свратио би к њој забаве- ради. То некако дознаде њен ортак, који се у Пешти бављаше ради набавке најновијих модела за одличне госпе, и похита натраг у највећем страху, да му капитал не пропадне. Јербо он је врло добро знао, да се ортачица његова у списатељским пословима баш ништа не разуме. Тајну ову откри му некакав брица из Београда, који тога дана у Пешту дошао беше. Пре тога њих двојица често су се виђали у Београду, али никада један другоме ни Бога називали нису, а сад, у туђем свету, оставише понос на страну, и чим се сретоше, загрлише се и изљубише братски, и брица позва ортака машамоткиног у свој стан на чашу вина. Пошто су неколицини чаша у дно завирили, узе брица тамбуру, да разведри свога госта, и поче певати најновију песму из Београда. Она се- почињаше овако:
»Ал' је лепа Нада из Новога Сада!
Одавде до Срема лепоте јој нема!
Није мала шала : отегла се хвала
Од Новога Сада чак до Београда!
Што којеко снива, да је носа крива,
И да много пије: то истина није;
То говори Ана — ћорава јој страна!« 
     Ортак се зачуди и пошто од брице разабра све што је и како је, и да је списатељ Давираш испевао песму ову у славу лепе Наде — скочи, опрости се и пољуби с брицом, и оде на врат на нос на пароброд, да час пре стигне у Београд.
     Ето тако је то било, кад је списатељ наш Давираш пошао био да украси своја »Философическа основоположенија« именом каквога родољубивог мецената, и ту, на путу, близу »Прошпектуса«, стиже га ортак Наде, и наједаред изненада шчепа га за јаку у тесноме сокаку !
     »Ко си ти ? Знаш ли ти ко сам ја?« поплашен повика списатељ.
     »Та ти ли си, нагрдо једна?« повика ортак, па га спопаде за кику. »Зар си ти постао ортак моје ортачице, а? Нисам ли ја њен ортак, а?
     Али се списатељ трже, и удари ортака својим »Философическим осонвоположенијама« по глави.
     Сад се отвори жесток бој. Најпосле, разљути се ортак, докопа списатеља за ноге и у часу поремети му centrum gravitatis. Сиромах списатељ! Са забоденом главом у блату мораде подуже представљати фигуру изврнуте пирамиде у »отвјесној линији !« После се полако диже, и кад виде »Философическа основоположенија« разбацана по блату и погажена
ногама — поче плакати. Па онда узе неколико комада, те њима зави разбијену главу своју, и пође управо »Прошпектусу«, да тамо доктора потражи, али га, на жалост, не нађе. Јербо господин доктор, насићен идеалнога света, сишао беше са свога »Прошпектуса« доле у реални свет, и некуд се изгубио беше ! То ожалости списатеља јако, али се нешто сети и оде брзо у полицију. Ту виде некаквога непознатог човека пред вратима, и премда му не беше капа на глави, те да би га по капи познати могао, опет, гледајући на његово озбиљно држање, помисли да ће то бити какав велики господин, а можда и сам член полиције! Па зато приступи ближе к њему и
јецајући приповеди му целу ствар.
     »Видите, господине, ово није шала ! Овде је и corpu delicti — овде вам је све !« 
     И у тај мах утрапи му разбијену главу своју у шаке.
    Оканите ме се, ако Бога знате ! Јесте ли ви при себи ? Шта је мени до те ваше корпе! повика срдито непознати.
     За име Божије, високоблагородни господине, зар не видите? Ово није корпа — ово је разбијена глава ! повика тужно списатељ.
     Ха ! ха ! ха ! насмеја се колико игда може непознати.
     На глас овај истрча неко изнутра и рече им да ћуте, па онда окрете се списатељу, опипа му главу и пошто се увери, да је доиста разбијена, рече
да ће та ствар морати пред суд доћи. »Али«, додаде, »немојте мислити, да ће суд судити по тој глави, већ по глави XXII, о повреди чести!« 
     На ове речи смири се сиромах списатељ, и оде утешен кући. Већ има неколико дана како по савету докторском не сме никуд напоље. За то време написао је повелики пројект о »Новом преустројенију Војводства«, и баш озбиљно каже, да би за тај пројект требало сви Војвођани да изгинулистом, а он се, од своје стране, »најторжественије« обећава да ће имена њихова пером својим обесмртити.
     Не знам шта му је. Од ово два дана, како поче писати : »Огроман календар за све разреде«, нешто се устумарао. Сања о некаквим »орденима«, и једнако говори о некаквом »високом месту« при попечитељству иностраних послова.
     Ко каже, да не вреди ни луле дувана све оно, што је кроз толико година написао неуморни списатељ наш Давираш ?

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 343-349. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.