Daviraš

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Jovan Ilić
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Daviraš
Pisac: Jovan Ilić


Jovan Ilić.jpg

Daviraš

     Ko ne zna srpskog spisatelja Daviraša ?
     Mi ga znamo, a trebalo bi da ga i drugi svet zna, bar po mnogome pisanju, ako ni po čemu drugom.
     Štaga je knjiga napisao naš neumorni spisatelj Daviraš?
     Pogledajte ga s koje hoćete strane : pravi spisatelj, rođen za spisatelja! Sam Bog stvorio ga je za to i poslao među nas, a mi to zaslužili nismo! Ko ga ne zna, lasno bi ga i u mraku poznao, jer on, pre svega, kad se s kim sastane, ima običaj povesti razgovor o velikim ljudima i tom prilikom za čudo bi hvalio Petra Velikoga stas, Fridrika Velikoga vrat, Šekspirovo čelo, Habsburgsko-rudolfski nos; preuznosio bi veličanstvo trbuha nekakvoga papinoga nuncija, i vrlo ozbiljno dokazivao bi, da samo
iz velike glave velike misli izlaze, i da poveće uši više čuju. Posle hvalio bi lepotu okruglih velenih očiju, zlatnih veđa, riđe kose, taslakastih zuba, i dokazivao matematično, da se bez kratkih nogu i širokih stopala sep1git ^centrum gravitatis ni na koji način održati ne može.
     Kako se kad događaji menjaju, tako se menja i mesto njegovoga rođenja. Posle boja na Grahovu, on je uveravao, da je rođen u Crnoj Gori, i da mu je baba kazivala i mesto gde se rodio. Za vreme Skupštine Sveto-andrijevske govoraše, da je iz Srbije, a sad opet kaže, da je iz Vojvodstva. Kako mu drago — on se stanio u Beogradu i po svoj prilici neće se za dugo odavde kretati, jer mu posao ide vrlo dobro. On voli slobodu tako, da neće ni da se ženi. Jerbo, veli, čovek je samo bez žene čovek ! I inače njegova su načela čudna. On javno ispoveda, da svako načelo treba udesiti prema vremenu, pa kako je sad i po njegovim rečima vreme zlatno, to se on baš ni
malo ne brine, šta će ko o njegovom životu reći, samo — nek je dosta para! A što kritici rešetaju načela njegova i ne mogu njegove knjige da trpe — to je njemu lako. On svima odjedanput odgovara, da oni ne znaju ništa, da su hule, da samo od zavisti i pakosti na njega viču, i da on ne pita nikoga, kako knjige pisati treba. Krupan naslov, lep povez, lepe šare, — to je, kao što on veli, što knjigu knjigom čini. Zatim odmah dolazi debljina knjige! Za unutrašnji sadržaj mora biti ime kakvoga rodoljubiva mecenata, koji će knjigu o svome trošku izdati ; posle idu redom g. g. upisnici, dobronaravne ćerčice i blagonadeždni sinovi. I na titule, po njegovom mišljenju, treba zdravo paziti. Kod njega titula sme biti veća, ali nikako manja. On veli : to je magnet kojim se najlakše izvlače pare
iz tuđega džepa u svoj džep ! Tako, ako je ko visokoblagorodni potpukovnik, treba mu napisati: visokorodni pukovnik; ako je kupac, može mu se slobodno napisati : velikokupac. I zaista, ovim čudnim magnetom on je prilično svoje džepove napunio i obogatio sirotu književnost našu znatnim brojem svojih knjiga, a sve to skupa pokazuje, da velika glava
njegova nije bez pameti!
     Tu skoro napisao je opet podebelu knjigu jednu pod naslovom: »Filozofičeska osnovopoloženija o predopredjeleniju čoveka, u stihovima«, i tek da potraži kakvoga rodoljubivog mecenata, kad — ali
iznenada, na putu, snađe ga nekakva napast.
          Pripovetka o tome:
     Kako je na putu stradao neumorni spisatelj naš Daviraš.
     Metnuvši svoja »Osnovopoloženija« pod pazuho on pođe, i tek što je pored »Prošpektusa« prošao bio i zašao u nekakav tesan sokačić, najedared iznenada ščepa ga neko za vrat ! Da bi čitaoci doznali uzrok ovoga iznenadnog nesporazumljenja, malo ćemo ovde stati i pripovedati nešto, što se pre toga dogodilo.
     Jednoga dana — baš kad je počeo pisati svoja »Filozofičeska osnovopoloženija« — izađe spisatelj naš Daviraš na Kalimegdan, da se malo prođe. Tu opazi izdaleka u gospodskom odelu nekakvo žensko čeljade, i po stasu tako mu se dopade, da je s mesta, koliko igda može, za njom potrčao bio, niti je opazio, kad mu je šešir s glave spao. Srećom, ona zamače blizu u nekakvu kuću, a on te pred nju.
     »Oprostite, molim vas, jeste li vi frajla Nada iz Novog Sada, mašamotkinja?« 
     »Ah, jesam !« odgovori ona. »A jeste li vi srpski spisatelj, gospodin Daviraš iz . . .« 
     »Ah, jesam !« odgovori on.
     Od tog doba oni su se često sastajali i vrlo su lepo živeli. Kad god bi našem spisatelju od posla nešto vremena preteklo, svratio bi k njoj zabave- radi. To nekako doznade njen ortak, koji se u Pešti bavljaše radi nabavke najnovijih modela za odlične gospe, i pohita natrag u najvećem strahu, da mu kapital ne propadne. Jerbo on je vrlo dobro znao, da se ortačica njegova u spisateljskim poslovima baš ništa ne razume. Tajnu ovu otkri mu nekakav brica iz Beograda, koji toga dana u Peštu došao beše. Pre toga njih dvojica često su se viđali u Beogradu, ali nikada jedan drugome ni Boga nazivali nisu, a sad, u tuđem svetu, ostaviše ponos na stranu, i čim se sretoše, zagrliše se i izljubiše bratski, i brica pozva ortaka mašamotkinog u svoj stan na čašu vina. Pošto su nekolicini čaša u dno zavirili, uze brica tamburu, da razvedri svoga gosta, i poče pevati najnoviju pesmu iz Beograda. Ona se- počinjaše ovako:
»Al' je lepa Nada iz Novoga Sada!
Odavde do Srema lepote joj nema!
Nije mala šala : otegla se hvala
Od Novoga Sada čak do Beograda!
Što kojeko sniva, da je nosa kriva,
I da mnogo pije: to istina nije;
To govori Ana — ćorava joj strana!« 
     Ortak se začudi i pošto od brice razabra sve što je i kako je, i da je spisatelj Daviraš ispevao pesmu ovu u slavu lepe Nade — skoči, oprosti se i poljubi s bricom, i ode na vrat na nos na parobrod, da čas pre stigne u Beograd.
     Eto tako je to bilo, kad je spisatelj naš Daviraš pošao bio da ukrasi svoja »Filosofičeska osnovopoloženija« imenom kakvoga rodoljubivog mecenata, i tu, na putu, blizu »Prošpektusa«, stiže ga ortak Nade, i najedared iznenada ščepa ga za jaku u tesnome sokaku !
     »Ko si ti ? Znaš li ti ko sam ja?« poplašen povika spisatelj.
     »Ta ti li si, nagrdo jedna?« povika ortak, pa ga spopade za kiku. »Zar si ti postao ortak moje ortačice, a? Nisam li ja njen ortak, a?
     Ali se spisatelj trže, i udari ortaka svojim »Filosofičeskim osonvopoloženijama« po glavi.
     Sad se otvori žestok boj. Najposle, razljuti se ortak, dokopa spisatelja za noge i u času poremeti mu centrum gravitatis. Siromah spisatelj! Sa zabodenom glavom u blatu morade poduže predstavljati figuru izvrnute piramide u »otvjesnoj liniji !« Posle se polako diže, i kad vide »Filosofičeska osnovopoloženija« razbacana po blatu i pogažena
nogama — poče plakati. Pa onda uze nekoliko komada, te njima zavi razbijenu glavu svoju, i pođe upravo »Prošpektusu«, da tamo doktora potraži, ali ga, na žalost, ne nađe. Jerbo gospodin doktor, nasićen idealnoga sveta, sišao beše sa svoga »Prošpektusa« dole u realni svet, i nekud se izgubio beše ! To ožalosti spisatelja jako, ali se nešto seti i ode brzo u policiju. Tu vide nekakvoga nepoznatog čoveka pred vratima, i premda mu ne beše kapa na glavi, te da bi ga po kapi poznati mogao, opet, gledajući na njegovo ozbiljno držanje, pomisli da će to biti kakav veliki gospodin, a možda i sam člen policije! Pa zato pristupi bliže k njemu i
jecajući pripovedi mu celu stvar.
     »Vidite, gospodine, ovo nije šala ! Ovde je i corpu delicti — ovde vam je sve !« 
     I u taj mah utrapi mu razbijenu glavu svoju u šake.
    Okanite me se, ako Boga znate ! Jeste li vi pri sebi ? Šta je meni do te vaše korpe! povika srdito nepoznati.
     Za ime Božije, visokoblagorodni gospodine, zar ne vidite? Ovo nije korpa — ovo je razbijena glava ! povika tužno spisatelj.
     Ha ! ha ! ha ! nasmeja se koliko igda može nepoznati.
     Na glas ovaj istrča neko iznutra i reče im da ćute, pa onda okrete se spisatelju, opipa mu glavu i pošto se uveri, da je doista razbijena, reče
da će ta stvar morati pred sud doći. »Ali«, dodade, »nemojte misliti, da će sud suditi po toj glavi, već po glavi XXII, o povredi česti!« 
     Na ove reči smiri se siromah spisatelj, i ode utešen kući. Već ima nekoliko dana kako po savetu doktorskom ne sme nikud napolje. Za to vreme napisao je poveliki projekt o »Novom preustrojeniju Vojvodstva«, i baš ozbiljno kaže, da bi za taj projekt trebalo svi Vojvođani da izginulistom, a on se, od svoje strane, »najtoržestvenije« obećava da će imena njihova perom svojim obesmrtiti.
     Ne znam šta mu je. Od ovo dva dana, kako poče pisati : »Ogroman kalendar za sve razrede«, nešto se ustumarao. Sanja o nekakvim »ordenima«, i jednako govori o nekakvom »visokom mestu« pri popečiteljstvu inostranih poslova.
     Ko kaže, da ne vredi ni lule duvana sve ono, što je kroz toliko godina napisao neumorni spisatelj naš Daviraš ?

Napomene[uredi]

Izvori[uredi]

  • Jovan Ilić: Celokupna dela, strana 343-349. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Ilić, umro 1901, pre 119 godina.