Горски цар/XXII

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

XXII
◄   XXI XXVIII XXIII   ►


XXII
          Како је тешко живети отпаднику из друштва! ...
          Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини. Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани... Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи. Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ... А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке... Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!... А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-трес...
          — Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар.
          Пролазе сељани, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике.
...Звер!... Звер пред хајком!... А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!...
          И што му је требало да се још окива овом женом?...
          »Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште... Болан, Станка Радоњића! ... Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана... А сад?... Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам... Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате... А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!... Еј !«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега.
          Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје. Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан. Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка. И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав. Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата. Задовољавајући се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место ...
          Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед...
          А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол...
          Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву. Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало...
          ...Ћути хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе... И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покривалом... Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију... Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика... А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише...
          Где си, лисната зелена горо ! Камо те, врело и топло сунце!... Хајдук вас се зажелео!...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.