Сунце сјаше, киша ромињаше,
Јово гонџу ђевојку вођаше;
Кад су били преко поља равна,
Диже руке, па у Бога иште:
„Дај ми, Боже, вихар са планина, 5
„И сјевера чак од Сарајева,
„Југовине од Херцеговине,
„Да подигнем дувак са ђевојке,
„Да ја видим, шта ја двору водим?"
Бог му даде вихар са планина, 10
И сјевера чак од Сарајева,
Југовину од Херцеговине,
Подиже му дувак са ђевојке:
Сину лице као жарко сунце,
Испов грла сјајна мјесечина. 15
Мука била на коњу ђевојци,
Проговара са коња ђевојка:
„Гонџа Јово, чудна ти си свиња,
„Мајка ти се у црно завила,
„Није ми га ни мој род видио, 20
„Него мајка, која ме родила,
„И дадиља, која ме гојила
„Моја стрина Ристан-беговица,
„Која ми је косу одгојила."
Кад је Јово ријеч разумио, 25
До ђевојке коња догонио,
Удри Мару по свилену пасу,
Паде Мара у зелену траву.
Мисли Јово да се шали Мара,
Ал’ се Мара с душицом растаје. 30
Лијепо је Јово укопао:
Виш’ главе јој ружу усадио,
По крај руже винову лозицу,
По крај лозе воду навратио;
Ко је млађан нек се ружом кити, 35
Ко је гладан нека грожђа зобље.
Ко је жедан нека воде пије.
Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска XI, за новембар, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 516.
