Гавран барјактар
Вино пију тридесет сердара
у Котору на највишој кули;
у врх совре Иван капетане,
с десне стране китна Анђелија
а с лијеве Цмиљанић Илија... 5
поред њега Мандушићу Вуче,
у дну совре Гавран барјактаре.
Пили вино и пили ракију,
док им винце уљезе у лице,
а ракија јеглен отворила... 10
но што рече Иван капетане:
„Браћо моја и дружино редом
„данас мисле и говоре људи,
„бољег нема од мене јунака,
„нити има цуре ја ђевојке 15
„ево љепше, и од моје Анђе.“
Сви ми ћуте, нико не говори
пошту чине као старијему,
ал’ не може Гавран барјактаре,
сниско сједи, ма мудро бесједи: 20
„О Иване, шинула те гуја!
„Што се, море по Котору валиш?
„Није ријеч, везена марама
„да с’ ушмркнеш, па у џеп да бациш,
„већ је ријеч одилица пуста, 25
„отићи ће од уста до уста,
„отићи ће у Турску Удбину,
„у Удбину, крваву крајину,
„зачуће је Ковачина Рамо,
„Раму ће се догодити криво, 30
„позваће те на мејдан јуначки,
„капетане, изгубићеш главу.
„Но ако си јунак ко се валиш,
„де напиши лист књиге бијеле,
„пошаљи је Ковачинн Раму, 35
„позови га на мејдан јуначки,
„скини њему са рамена главу,
„па се вали, алал’ нека ти је.“
Мучно бјеше Иван капетану,
ни мало му мило не бијаше, 40
ма му друге бнти не могаше,
но поскочи од земље на ноге,
те отиде на бијелу кулу
па узима дивит и артију,
и мурећеп, чим се књиге пишу, 45
па написа књигу шаровиту,
па је шаље Ковачини Раму,
у књизи га вако поздрављаше:
„О Турчине, Ковачнна Рамо,
„тебе вали сва турска Удбина, 50
„но ни мене не куди дружнна,
„изиђи ми на поље Зечево,
„ђелабери, да се огледамо;
„рок неђеља, мејдан понеђељник,
„а у вторник да кукају мајке, 55
„ја ли моја, јали твоја Рамо
„још ћу теби и то говорити:
„да не водиш никога ђевера,
(„ни ја нећу повест ни једнога),
„но поведи булу бјелогрлку 60
„ја ћу моју китну Анђелију;
„Ко добије у пољу мејдана
„нека женске води обадвије,
„обадвије, срећно нека му је."
Узе књигу Влашче од Котара, 65
па се сигра преко поља равна,
као јелен од пола годнне,
овђе-онђе на Удбину дође,
право иде на дворове Раму,
предаде му лист књнге бијеле. 70
Узе Рамо књигу шаровиту,
до пола је проучио Рамо,
а од пола грозне сузе лије.
Ту се деси Танковић Османе,
мио нећак Ковачнне Рама, 75
па он пита својега дајиџу:
„Отклен књига мој мили дајиџа,
„Отклен књига ватром изгорела,
„те је учиш а сузе проливаш?“
„Ја да није књига од мејдана?“ 80
Кроз плач Рамо њему одговара:
„Мој нећаче, Танковнћ Османе,
„добро није нити му се надај,
„доиста је књнга од мејдана,
„и ја ћу ти погинути синко.“ — 85
Па од сузе зборит’ не можеде,
но му пружи књигу шаровиту.
Књигу штије а на њу се смије,
па дајиџу пљесну по плећнма: —
„Та не бој се мој мили дајнџа, 90
„бе кад није књига од Гаврана.
„А Иван је фалиџија пуста,
„Иван није јунак на мејдану,
„Ивана ћеш ласно погубити;
„Но Ивана немој послушати. 95
„већ ти узми три твоја ђевера;
„прво мене, твојега нећака,
„друго пиши буљубаши Мују,
„јер је Мујо варалица стара,
„може нама требовати Мујо. 100
„треће зовни будалину Тала
„ал’ му немој књигу ни шиљати,
„јера Тале књиге не умије,
„будалина као будалина,
„па ти ајде Влау на мејдана, 105
„а немој се ништа препанути.“
Кад то зачу Ковачина Рамо,
мало му се срце разгријало
и мало се овесели Рамо,
па написа књигу на Мујагу, 110
а за Тала посла поклисара.
Мало било дуго не стајало,
док ето ти буљубаше Муја,
на дорину ка на горској вили.
ућера га у авлију побре, 115
па га сјаши и оде на кулу,
да чекају будалину Тала.
Тек по једну каву посркаше,
и по један чибук испалише,
помоли се будалина Тале, 120
на кулашу коњу будалашу;
ја каки је јад га задесио
на кулашу седло без постеље,
па на њега укрочио Тале,
на о лику сабљу припасао, 125
кроз капу му перчин пропануо,
кроз рукаве пропали лактови;
кроз чакшире пропала кољена,
а кроз чизме прсти пропанули,
заврго се дреновом батином, 130
у којој је хиљаду клинаца:
како дође с кулаша повика:
„Ајте Влау ићи на мејдана,
„ми нијесмо дошли пити вино;
„а кад Влау укинемо главу, 135
„ласно ћемо тутунисат' Рамо,
„тутунисат и егленисати.
Тако сташе па се опремише,
поведоше булу бјелогрлку,
па их ето пољу Зечевоме, 140
прије Влаа дошли на мејдана:
како паше чадор разапеше
под чадором ватру наложише,
и уз ватру ђерзе приставише.
Ома мрке каве забркаше, 145
и чибуке своје крдисаше.
А кад мрке каве посркаше
из чибука коке избацише,
стра обузе Ковачину Рама,
па поскочи од земље на ноге, 150
па је друштву говорио своме:
„Море Турци ајте да идемо
„нема Влаа нити ће ни доћи.“
Вели њему буљубаша Мујо:
„Сједи Рамо изгубио главу, 155
„о шта си се уплашио ђидо!
„Не дође ли од јутра до подне,
„чекаћемо од подне до мрака,
„Вла ће доћи преварити неће. —
И мало се умирио Рамо, 160
још по једну каву посркаше,
и по један чибук испалише,
ал’ с' не сједи Ковачини Раму,
опет своме говорио друштву:
„Море Турци де те да идемо, 165
„Влаа нема нити ће ни доћи.“
Али неда Станковић Османе,
већ дајиџу укорио свога:
„Та што си се уплашио дајо,
„чекаћемо од подне до мрака, 170
„не дође лн од подне до мрака,
„чекаћемо неђељицу дана,
„Вла ће доћи преварити неће.
У ријечи у којој бијаху
ал' се прамен магле запођеде, 175
преко равна ноља Зечевога;
није магла од неба ведрога,
већ од паре коњске и јуначке,
а из магле ниче коњаниче,
вас у срми и у чисту злату 180
дорин га је главом заклонио,
баца пјене преко господара.
Вата Мујо срчалн дурбина,
наслони му седам кољенаца,
па познаде Иван капетана. 185
Таман Мујо да скине дурбина,
кад искочи јунак на вранчићу,
— позна Мујо Мандушића Вука,
Још за њима Цмиљанић Илију.
За Илијом Гавран барјактара, 190
за Гавраном китну Анђелију,
то је Мују врло мучно било.
Кад стигоше у поље јунаци,
од добријех коња осједнуше,
разанеше у пољу чадора, 195
па сједошс рујно пити вино,
а служи им кнтна Анђелија
док се једном вином обредише,
ал’ повика Цмиљанић Илија:
„Јаши коња Иван капетане, 200
„твој је мејдаи а твоје чикање.“
Узја коња Иван канетане,
ишћера га пољу и мејдану,
припази га буљубаша Мујо,
па завика Ковачнни Раму. 205
„Јаши коња Ковачина Рамо,
„Ено Влаа, чека на мејдану."
Узја коња Ковачнна Рамо,
ишћера га пољу и мејдану.
Састаше се двије мејданџије, 210
коњи им се прсам’ ударише,
мејданџије један другог гледе,
гледаше се половину сата,
ма несмије један на другога,
док је Муја мука препанула, 215
на турскијем довикује гласом:
„Јаој Рамо изгубио главу,
„до сад би га Мујо погубио,
„ти још ииси сабље извадио!“
У томе се освијести Рамо, 220
па потегну сабљу од појаса,
ману њоме посјече Ивана,
паде глава у зелену траву,
пуст му оста дорин на Зечеву,
а Рамо се у дружину врати. 225
Ал’ Турцима ђаво неда с миром;
Узја коња буљубаша Мујо,
ишћера га пољу и мејдану,
па дозивље Мандушића Вука:
„Ој курвићу Вуче Маидушићу, 230
„ево има пет година дана,
„ка ме гони уз кршно приморје,
„но утеко весела мн мајка,
„ал' ти данас побјегнути нећу,
„ђелабери ако жена ниси, 235
„на Зечеву да се огледамо,
„да ти вратим жао за срамоту.“
А то Вуче једва дочекао,
на вранчића усједнуо свога,
ишћера га пољу и мејдану. 240
Ал’ је Мујо варалица стара,
не даде се прикучити Вуку,
из потаје повади пиштоље,
придаде им огањ-ватру живу,
оба плише Вука погодише, 245
паде Вуче у зелену траву,
ни жива га земља не дочека,
а Мујо се у дружину врати.
Опет Турком ђаво неда с миром;
Игра коња Танковић Османе, 250
ишћера га пољу и мејдану,
па повика грлом бијелијем:
„Ђе с’ ђидио Гавран барјактаре
„изађи ми на мејдан јуначки,
„сад је равно девета година, 255
„од ка си ме ћеро по приморју,
„ал’ утеко, весела ми мајка,
„ма ти данас ље утећи нећу.
Кад га зачу Гавран барјактаре,
Гавран, јунак мудар н разуман, 260
Па узима свога џевердара
па га пружа Цмиљанић Илији:
„држ’ Илија мога џевердара,
„недај мене од двојице, побро,
„од једног ме немој пожалити.“ 265
То изрече па путаља клече,
ишћера га пољу и мејдану.
намјери се јунак на јунака,
потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати; 270
буздованма нера поломише,
један другом ране не зададе.
Потегоше сабље оковане,
па и бритке поломише ђорде,
један другом ране не зададе. 275
Од добрије коња одсједоше,
ватише се у кости јуначке,
носаше се два пуна сахата,
док Гаврана пјене попануше,
Танковића мутне и крваве, 280
па кад виђе да ће погинути,
он повика буљубашу Муја:
„Ђе си Мујо изгубио главу,
„које јаде гледаш на Зечеву,
„но помози, ако бога знадеш, 285
„удави ме Влаше у рукама!“
Жао Мују Танковић Османа,
па препраши двије пушке мале,
па се вуче кроз зелену траву,
не б’ Гаврану плећа сагледао. 290
Ал’ га љута потпазила гуја,
љута гуја Цмиљанић Илија;
у руци му пуна чаша бјеше,
наже чашу те он попи вино,
па овако довикује Мују: 295
„Срамота је по два на једнога,
„па кад буде по два на једнога,
„неће виђет’ мајка ни једнога;
„двојпца су моја погинула,
„ја се с места помакнуо нисам.“ 300
Ал’ то Мујо ни да слуша неће,
но се напред ка Гаврану креће,
не би ли му плећа сагледао.
А кад виђе силан Цмиљанићу,
е се Мујо оканити неће, 305
он довати свога џевердара,
примаче га оку и обрви,
и на Мују нишан саставио;
пуче пушка, пуста остат неће,
лоше гађа, ма добро погађа, 310
у новије међу очи двије,
прште Мују чело на четворо,
ни жива га земља не дочека,
па он сједе опет пити вино.
Но Осману муке додијале, 315
опет виче Ковачину Рама:
„Ој дајиџа изгубио главу,
„које јаде гледаш на Зечеву
„зар не виднш њима не гледао,
„удави ме Влаше у рукама, 320
„но помози, ако бога знадеш!"
Жао Раму својега сестрића,
па узима двије кубурлије,
па се краде кроз зелену траву,
не б’ Гаврану плећа сагледао. 325
Ал га виђе силан Цмиљанићу
па и Рама сјетовао дивно:
„Натраг, Рамо, бруко од свијета,
„срамота је по два на једнога,
„а ђе буде по два на једнога, 330
„невиђела мајка ни једнога;
„зар не виђе, њима не гледао,
„ђе двојица мојих погинуше,
„ја се с мјеста не помакох Рамо!“
Ал’ то Рамо ни да слуша неће, 335
но се напред ка Гаврану креће,
не би ли му плећа сагледао.
А кад виђе силан Цмиљанићу,
ђе се Турчин оканити неће,
Гавранова вата џевердара, 340
ал му пусту не зна помисао,
па га љуби с’ обадвије стране:
„Џевердаре, пуст ми не остао,
„не мој мене с огњем преварити,
„за око те ни молити нећу.“ 345
Земљи клече нешто пушци рече,
земљи паде па јој огањ даде,
пуче шара, остат’ пуста неће,
лоше гађа ма добро погађа,
посред плећи, ђе ће одма лећи, 350
по сред паса укиде га с гласа;
кроз Рама је прогријало сунце;
синџирлија пенџер начинила,
е гавран би тица пролећела,
ниђе, брате, да не спусти крила. 355
Сад да видиш јада још већега,
узја коња силан Цмиљанићу,
ишћера га пољу и мејдану,
но подвикну Гавран барјактару:
„Побратиме, Гавран барјактаре, 360
„које јаде чекаш на Зечеву,
„двојицу сам њиних погубио.“
Тад Гаврану нова снага дође,
па оману тамо и овамо
Танковићем лупи о земљицу, 365
па га вуче кроз зелену траву,
док довати пребијену ђорду,
те га закла као јагње вуче.
Ал’ да видиш силна Цмиљанића,
он окрену бијесна ђогина, 370
гони њега турскоме чадору,
па дозивље будалину Тала;
да му Тале на мејдан изађе,
али Тала ни од чуда нема,
узјануо својега кулаша, 375
(како виђе јаде од Турака)
па он бјежи ка својој Удбини,
а за њим се Ико натурио,
за њим трче а из грла виче:
„Стан Турчине, срамота те било, 380
„срамота је бјежат’ са мејдана.
Бјежећ’ Тале моли Цмиљанића:
„не ћерај ме, бога ти једнога,
„куд ћеш више, но си задобио:
„двије главе с Удбине крваве, 385
„и два хата што их таки нема,
„још сувише свилена чадора,
„и под њиме булу бјелогрлку,
„што је љепша од бијеле виле;
„све ти џаба, алал нека ти је, 390
„остави ме ићи на Удбину,
„ни сам дошо мејдан дијелити
„но да кажем каконо је било.“
Ал’ се сердар оканути неће;
виче њега Гавран барјактаре: 395
„Врат се побро, бога ти једнога,
„пушти Тала нек се дома вали,
„како ј’ с Влаом дијелит мејдана.“
У томе га послушао Ика,
па поврати бијесна ђогина, 400
саранише Вука н Ивана,
саранише па их оплакаше,
а највише јадна Анђелнја,
па савише свилене чадоре,
и узеше булу бјелогрлку, 405
и одоше кршноме Котару.