Владислав/15
| ◄ ПОЗОРЈЕ ШЕСТО | ПОЗОРЈЕ СЕДМО | ПОЗОРЈЕ ПРВО ► |
ПОЗОРЈЕ СЕДМО
Смиљка (сама).
О, ако живе душе има, да ми ово протолкује. Ивица се за мог оца жервовао, и Ивица је убица оца мога! Онај, који је готов био увек свој живот за кћер Радомирову положити, тај је Радомира без икаквог повода убио. — Варај се, несрећно срце моје, варај се, кад друге помоћи немаш. Ивица ме лишио драгог мога родитеља, можеш ли га љубити? Нек' су сва друга добра код њега, нека све пријатности њега окружују, нек' је чист као невин голуб, можеш ли га љубити? О, беж'те јадне мисли, зар хоћете да Смиљка покор буде пред очима света; да се кћи ономе приљуби, који је оцу њеном највећи злотвор био? Иди, душо, до сад мени драга, увенуо је корен оног цветка, који је у мојим прсима небесне красоте развијао. Пустићу те у бели свет, претворићу јадна чувства моја, нек' се суше до последњег часа. Вечити простор нек' нас растави, мене тамна ноћ, тебе — о Боже! — мрачни гроб, гроб на видику целог света и онда срам и стид и на ону која те је тако љубила. — Зашто стрепиш, сирото срце моје, при овом помислу? Зашто суза пробија кроз укочено око моје?Несрећна сам ја девојка, од сваког остављена. Нигде станишта, да мисли моје склоним. (Поћути). Ја сам љубов Ивици са заклетвом потврдила. Он је ову порушио, с њим и срећу моју порушио; ја његову несрећу преживити не могу. Он је мога оца једном од смрти избавио, и Радомир му зато никакве награде није дао; кћи његова нека му благодарност, са животом својим нека му благодарност ода. О Ивица, види, како нисам недостојна кћи мога родитеља. (Одлази).
(Завеса падне).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|