Владислав/12
| ◄ ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ | ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО | ПОЗОРЈЕ ПЕТО ► |
ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО
(Соба код Владислава).
Владислав (сам).
Већ сам узде краљевине дочепао, нико ми их отргнути неће. Хиљадама врапци нек' на мене нападну, све ћу их као орао смелим погледом дочекати. Смејаћу се њиховом лудом цвркутању, сами ће пући од надува свога. Цепај се, Василије, твој ти јед помоћи неће ништа, није ово мекушац Радомир. По свој Бугарској кандила се дижу, са трепетом приступа роб да слави мојој тамјан припали. Једна реч, па је сва Бугарска на оружје устала; један миг, па је сва живот свој у крви својој растопила. Цепај се као церовина под ударом јунака, негодуј што сам круну присвојио. Твоја је намера била, мудра главо, само Радомира с пута уклонити, да се твоје име слуша по бугарској земљи. Није Владислава гњила мајка родила. Зна се онај на висини одржати, који се по степенима опасности попети умео, да другог с ње стровали. Цепај се, сујетна је твоја сила, ха! кад би тако и Владимиру рекао! Владимир, Владимир, једна страва у мојим прсима. Где си, Давиде, водиш ли ми врага? Нигда га нећеш из ових ноктију ишчупати видети. Као што отровни паук ухваћену у мрежи својој муву напада, као што је полако ал' известно мори, тако ће се он у мојим превијати рукама; молиће, ал' милости неће добити. Не дели милост онај око којег се срца мртвачка помрчина обмотала. Гачи гавране, као што си Радомиру гакао, ти си моја најмилија птица, златан ћу ти кавез начинити . . . (Напољу буна). Ха, шта је то? Каква ужасна буна? — Зашто стрепиш ти, немирно срце, кад ти страшно лице трострука хаљина заклања?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|