Владислав/11
| ◄ ПОЗОРЈЕ ДРУГО | ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ | ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО ► |
ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ
Владимир и Косара.
ВЛАДИМИР: Косаро моја, мене државна дела на даљни пут зову.
КОСАРА: Тебе Владислав позива? Небо, ја те више нећу видети.
ВЛАДИМИР (зачуђено): Косаро!
КОСАРА: О, ја познајем Владислава, гладну ону звер познајем, која је многе добре душе уцвелила.
ВЛАДИМИР: Владислав је твој брат.
КОСАРА: Брат је мој, зато га нико не познаје као његова сестра. О, не иди, не иди крвавом оном вуку; он ће теби живот угасити.
ВЛАДИМИР: Краљице, дужност је старија од живота.
КОСАРА: О, скупи војску, иди на највеће опасности, бори се за твоју земљу, за твоје поданике, Косара ти неће ништа рећи, само не иди невино да русу твоју главу изгубиш, читава је Бугарска исплатити не може.
ВЛАДИМИР: Откуд ове сумње у тебе? Владислав ми лепо пише да се за наше државе проразговоримо. Куд ће лепше намере од ове? Савез ваља ове две земље да имаду, да их цариградски противник не покори.
КОСАРА: О, немој, немој, не љуби Владислав тако своју земљу.
ВЛАДИМИР: Ал' ако је љуби? Због једног твога подозренија да се лепа ова свеза не утврди? Косаро, совест ми је мила, ја то допустити не могу.
КОСАРА (клекне на колена): Ако Косару, ако себе, ако земљу твоју љубиш, не чини тога. Овде те као слабо јединче неумолиму матер молим. Остани, не бацај у несрећу себе и мене. Лако ћеш ти прегорети, ал' Косара остаје довека сироче.
ВЛАДИМИР (дигне је): Шта чиниш ти, Косаро? Ја сам краљ.
КОСАРА: Дужност ти је, краљу, на живот пазити. Погледај око себе толике душе, које ћеш једним наглим поступком до несреће довести. Пусти ме да ја брату моме одем.
ВЛАДИМИР: Ти си слаба жена, неспособна мудре водити договоре.
КОСАРА: Нећу ја договоре. Само ме пусти да црну његову душу промотрим, да провидим замке којима те лукаво уплести жели. О, само ме сад послушај као што ја тебе увек слушам, ласно ћеш моћи и после отићи.
ВЛАДИМИР: Косаро, љубов ми је твоја мила. Нека буде по захтевању твоме.
КОСАРА: краљу, земља нек' ти за ово благодари. Не знаш колико си добра учинио.
(Оду).
|