Висока су Сењу врата.
На њих сједи л'јепа Ката,
Она сједи тер бесједи,
Књигу писућ баби своме:
„А мој бабо, џаин-аго, 5
Кад ти уздаш ћерку своју,
Ћерку своју, секу моју,
Не даји је за удовца,
За удовца и за самца,
Већ је даји за млађана. 10
За млађана не жењена,
Гђе је свекр и свјекрва
Гђе је снаха и јетрва,
Гђе су млади ђеверови.
Кад ја пођем у род мајци, 15
У род мајци и баба'ку,
Ђеверови коњ’ сједлају,
Заовице круну вију,
Јетрвице бисер нижу,
А ја млада и румена 20
Сједим свекру до кољена
Свекар учи и свјетује:
„„Снахо моја, дико моја.
Кад унићеш у горицу,
У горицу Кумовицу, 25
Уви лишце у мараму;
Кад изиђеш из горице,
Изви лишце из мараме,
Тко те види, рећи ће ти:
„„„Чије оно јарко сунце? 30
Благо двору у коме је.
И јунаку за киме је“““
