Византијска култура (Ј. Бидло) 1

Извор: Викизворник
Византијска култура
Писац: Јарослав Бидло


I.


Двојакост европске културе.[уреди]

Средовјечна се историја европскога људства развија у форми двију културних сфера, које се знатно разликују једна од друге по свом карактеру: у форми западно-римске или романско-германске културе, и у форми источно-римске, византијске или грчко-словенске културе. Питање је, како је настао тај културни дуализам, та двојакост, која се досада жилаво држи у некојим подручјима друштвенога живота, особито у вјерско-политичкој атмосфери, ма да је што даље то више потискује у новом вијеку западно-европска цивилизација.

Значај и садржина историје старога и средњега вијека.[уреди]

Прегледамо ли течај историје старога вијека (у уобичајеном смислу ријечи), разабрат ћемо, да је њезина основна црта развитак у правцу концентрисања и уједињења и да је коначни њезин резултат стварање јединственог државног организма из земаља, које широким појасом обрубљују Средоземно море, римске државе. У тој су држави поједине, прије самосталне политичке цјелине и поједини народи са својим културама и религијама створили јединствену, синкретистичку, измијешану и козмополитску универзалну културу, свјетску римску државу, којом су јединствено владали њезини цареви. У обрнутом је правцу обиљежен течај средовјечне историје. Мјесто јединствене, универзалне римске државе иступа низ државних творевина народнога карактера, који се међутим што даље, то више ломи у непрекинут низ локалних, племенских; родовних, интересних држава. Мјесто римских грађана, који су подвржени по принципу и по праву једнаким дужностима, који уживају једнака права и који се на једнаки начин покоравају свемогућој централној власти владе, постају носиоцима и представницима државе и њезиних интереса сталежи, који се разликују по својим бенефицијима, привилегијима и дужностима и који се отимају разним правима централној власти, која тежи за унификацијом, усредисређивањем и асимиловањем. У средњем вијеку постоје тежње и струје, које настоје око дијељења, разликовања — диференцијација против интеграције, центрифугалност против концентрирања.

Двије културе средовјечне Европе.[уреди]

Источна је европска култура сасвим средовјечна творевина, тако да се може рећи, да почиње ондје, гдје почиње средњи вијек и обратно, да средњи вијек почиње ондје, гдје се почиње формисати из јединствене римске културе царскога доба посебна култура европскога истока, а дашто и посебна култура европскога запада, будући да су обје ове културе паралелни продукти. Обје средовјечне европске културе могу да се сравне с двјема гранама, које расту из једнога стабла антикне културе, како се она формисала за доба римскога царства мијешањем разнородних култура покорених народа са културом народа, који је господовао.

Постање јединственог римског грађанства, јединствене државне управе и изравнање свега римскога становништва у ствари државних дужности; сразмјерно изравнање друштвених разлика.[уреди]

Као што су се државе покорених народа полагано стопиле као провинције у великом тијелу римске државе, тако је и саме народе у великом дијелу прогутао романски елеменат, који се веома брзо разишао по читавој држави поглавито помоћу римских колонија и легија, размјештених по читавој држави и помоћу римске администрације и римскога права. Изнимни и привилегисани положај римских грађана привлачио је елементе других народа, да стичу у службама римске државе заслуге, које су биле наплаћене подјељењем римскога грађанскога права. Какав је ефекат имало подјељење римског грађанског права Неримљанима, види се из примјера апостола Павла, који се самосвјесно, ма да је Жидов, у судском процесу, позива на своја права као римски грађанин. Западни народи, нарочито Ибери и Келти, који се нијесу могли да мјере својом образованошћу с Римљанима, подлегоше брже и потпуније романизацији од источних народа, који су се дигли својом образованошћу над Римљане, као н. пр. особито Грци. Најбрже су се романизовали становници Пиринејскога полуострва, будући да је већ у I. стол. посл. Ис. био у римској војсци велик број Пиринејаца, а и први провинцијалци на царском пријестољу потичу с Пиринејскога полуострва, Уједно је романизација, што даље то успјешније и у већој маси па и стални пораст у дјељењу римскога грађанскога права приправљао изједначење између Италије и провинција у њихову међусобном односу. Италија је тако полагано изгубила свој привилегисани положај и изједначила се с провинцијама као административна јединица, којом је управљала и владала централна власт истим начином као и другим управним областима. Будући да је требало римску војску што даље то више попуњавати варварима и будући да су варвари највише војном службом стицали грађанско право, престало је то право да буде привилегијем народа, који је господовао и који је поглавито становао у Италији и проширило се на све становнике велике римске државе. Још је цар Август настојао да спроводи начело, да се сачува превага Италије над провинцијама, по којем би могли војну дужност у легијама редовне војске да врше само римски грађани, али уистину је већ тада служба у легији била прије увјетом, да се стекне грађанско право, него ли грађанско право увјетом, да се врши војна служба. Римски су се грађани наиме што даље, то мање јављали у војне службе. За Флавијеваца је већ уопће нестало из војске становника Италије. Један је од главних подупиратеља развитка, који је смјерао, да изравна народносне разлике, да измијеша и стопи расне народне и културне елементе у јединствено становништво римских грађана, цар Хадријан (117.—138.), који је, потјечући из романизованога хиспанскога становништва, хтио да цивилизује варваре војном службом. Афричанин Септимије Север (193.—211.) довршио је потпуно изравнање Италије с провинцијама у војним, управним и финанцијским стварима, а његов је син М. Аурелије Антонин Caracalla (211.—217.) проширио римско грађанско право на све слободно становништво (constitutio Antoniniana). Од тога доба почеше се сви становници римске државе сматрати Римљанима и губити свијест етнографске разлике, као међу собом и првотним Римљанима, тако и сами међу собом. Како су дубоко продрле посљедице тога може да се разабере одатле, што су се и средовјечни потомци старих Хелена сматрали и називали Римљанима — Ρωμοῖοι, док је име Хелен значило у средњем вијеку поганин. Стапање разнородних народних елемената у једну скупину римских грађана подупирао је дашто и узајамни додир и мијешање појединих народа међу собом, које је било олакшано одличним цестама, а нарочито лаким и живим саобраћајем по Средоземном мору и његовим заливима, који су били најважнијом везом земаља и народа под римском влашћу. Велики трговачки градови, нарочито источни, као Александрија и Антиохија, имали су веома шаролико пучанство, које се много мијешало. У Антиохији као у Bourdeaux-у, у Александрији као и у Cadixu могао је човјек да наиђе на истог свуда присутног трговца, војника научењака-учитеља. Цареви Диоклецијан (284.—305.) и Константин Велики (306.—337.) настојали су, да у циљу лакшега владања (у првом су реду свраћали пажњу на обрану против спољашњег непријатеља на двјема фронтама: против Германа и Перзијаца) што је могуће више уједноставе и унифицирају разноврсне и компликоване одношаје римских грађана. Да се одстране локални и народни интереси раздијелише државу на мале провинције, које нијесу подсјећале на нестале некадашње народне државе. Египат, који је од доба цара Августа, кад је био припојен римској држави, сачувао посебан положај, тако да је ондје владао римски цар као египатски краљ, сада је такођер био уврштен у провинције. Рим је престао да буде владаревом пријестолницом и остао само као неки идеални главни град државе. Већ су од доба цара Аурелијана (270.—275.) римски грађани морали да врше тешке дужности у корист државе. Диоклецијан настављајући његовим стопама створио је из тога читав систем грађанских дужности. Имућни су грађани (чланови градских вијећа и велепосједници) морали да јамче за уредно плаћање пореза, особито натуралних, а држава је себи то осигурала тако, да је приморала имућне грађане, да врше градске службе. Имућници опет, да себи осигурају порезовне обвезанике, за које су морали јамчити, настојали су око тога, да их чврсто привежу за њихово боравиште и занимање. Тако су мали пољопривредници или закупници велепосједничких земљишта постали неке врсте невољницима великих посједника или великих закупника пространих царских добара, а ниже грађанско становништво, особито занатлије, невољницима чланова градских вијећа или куријала. Будући да је готово сва звања тиштао терет државних дужности и бремена и будући да су према томе њихови носиоци радо своја звања напуштали, морала је држава да их силом у тим звањима придржи. Тако је низ занимања и обрта постао насљедним — н. пр. војна дужност, продаја жита, пекарство, рударство, ткалаштво, (особито пурпура), оружарство итд. У кратко, у Диоклецијаново и Константиново доба спроведено је тако рекавши опћенито имобилизовање, друштво је спутано с много тешких државних дужности, у њему се развио низ насљедних, међусобно затворених слојева, који су имали ту заједничку тачку, да су сви служили држави и да су дотадањи слободни грађани постали уистину поданицима. У тој ствари дакле није било међу њима разлике, него само колико се односи на врсту и степен њихових дужности и терета. Била је то, како Harnack вели, своје врсте демократизација разноврсног римског друштва, која се састојала у сразмјерном изравнању слојевних разлика, тако да се н. пр. сталеж ратара погоршањем приближио сталежу робова, а положај се робова у извјесној мјери побољшао у колико је наиме робу, који је прије био запослен у господареву кућанству, дозвољавао више мање самостално поље рада према начину, како је то бивало са закупницима на господареву земљишту. Ради погоршаног политичког и материјалног стања становништва мијења се римско грађанство у индиферентно, једнолико људство, а анационализацијом, која се наставља, ствара се козмополитичко мишљење и назирање. Римски грађанин постаје анационалним.

Вјерско мијешање и постање јединствених вјерских назора.[уреди]

Природно је, да се у друштву, које је било тако унификовано у народном и социјално-политичком погледу стварали и слични или истоврсни назори о свијету, особито вјерски назори. Стара се римска религија обилато мијешала са ново донесеним страним предоџбама. Узајамним утјецајем разноврсних вјерских предоџби приудешавали су се међусобно поједини култи, развијала се вјерска сношљивост и синкретизам вјерских предоџби и осјећања. Тај је развитак издашно подупирало спровођење старе римске вјерске политике, која се старала да удомаћи и приудеси стране култе римској религији. Тако је читав Олимп грчких богова нашао мјесто у римском Пантеону. Послије грчких богова дошли су на ред хеленистички богови и уопће оријентални, као Изис, Серапис, Кибела и особито перзијски Митра, чији је култ, био омииио и у најзападнијим дијеловима царства. Из свих тих разноврсних религија и култова, који су у римској држави били равноправни, ствара се полагано, неопазице, неке врсте комплекс вјерских предоџби, заједничких свим римским грађанима. На основу непрекидног изумирања једних предоџби ствара се нека нова јединствена религија, која је веома повољна за унификаторне тежње државне власти. Већ је цар Август хтио да реформује римску религију тако, да би је могло прихватити цјелокупно становништво његове државе. Тадашња филозофија, која изразује назор, да међу вјерским традицијама разних доба и земаља не може да буде опреке, будући да све произлазе првотно од једног те истог божанства и која настоји, да их сведе у међусобно сугласје, знатно доприноси убрзавању тога вјерског синкретизма, који уједно постаје и културним синкретизмом уопће у оној мјери, којом сва измијешана религија шио даље то више постаје најважнијим продуктом и манифестацијом културе царскога доба.

У римском друштву добива вјерски интерес превагу над осталим интересима.[уреди]

Какву је снагу и превагу стекло вјерско осјећање и интерес у животу и назорима тадашњега друштва, најочитије се види у тадашњој филозофији било стоичкога, било ново платонског правца. Значајни су назори Плутархови, који ставља филозофији задаћу, да лијечи слабост и болест душе. Филозофија се уопће тада његује поглавито за тим циљем, да човјек буде опремљен против удараца судбине. Зато се њезин интерес усредсредује на надземаљска, натприродна питања, на метафизику и особито на вјерске проблеме, тако да се претвара у теозофију, те директно и у теологију. У Исусово доба покушао је Александријски Жидов Фило да стапањем жидовске религије с новоплатонизмом и стоиеизмом створи неку филозофску религију, а филозофија је уопће у том правцу настављала тако, да су је кроз читав средњи вијек сматрали само служавком теологије.

Тадашња филозофија.[уреди]

Новоплатонска филозофија, та посљедња фаза антикне и хеленистичке филозофије, настала је стапањем платонске науке с Аристотеловом филозофијом и стоичком филозофијом, као и с мистичним вјерским елементима. Њезин је творац поглавито Плотин (201—270.). Он сматра за највиши циљ човјека гледање бога и стапање с њиме у екстази; препоруча посебан начин приправе, да човјек може да постигне стање екстазе, а то је: аскеза, суздржљивост у сполу и храни, уживање биљне хране, покајање и разни обреди, којима човјек стиче посебно посвећење. Новоплатонизам и стоицизам хоће да измире вјеру, основану у чувству, са знаношћу, ослањајући се на ћутилне утиске и разум, те настоје око тога, да вјерске предоџбе подупру знанственим разлозима. Дакако да је то што даље то дубље опадање знанственог испитивања и настојања и знанственога смисла уопће. У царско доба, које ради спољашњег стања државе није баш било особито повољно за напредак образованости, размахује се у читавом римском друштву плитка и површна образованост, која је у потпуном складу с његовом демократизацијом и с политичким те материјалним пропадањем, како смо то напријед истакли. Филозофија, напуштајући стазу знанственог разумног критицизма, полази цестом чувственога, просуђивања вреднота и усваја мистички и митолошки начин мишљења. Човјек декадентне антикне образованости заплиће се у мрежу метафизичких или натприродних предоџби, одучава се од трезвеног и јасног мишљења, и спаја различите назоре, који су у противурјечју са збиљом, у принципе и чланке вјере, који тадашњој филозофској литератури подавају неке врсте патолошког обиљежја. Столци и платоничари, сматрајући вјерске назоре народних слојева плодовима збиљске божанске објаве, приудешавају филозофски назор о свијету народним назорима и прихваћају заправо вјеру у духове, које сматрају неким средњим бићима између божанстава и људи, затим вјеру у различите објаве, у пророчанства, у навијештења у сновима, у прорицању будућности из смјештаја звијезда или у астрологију и сл.

Очекивање откупитеља свијета и мистеријски култови.[уреди]

Филозофија је у неку руку експонентом назора и мишљења образовних људи. Што се на њима запажа, то се још у већој мјери може да нађе у слојевима обичнога свијета. Може се рећи, да човјеком декадентне антике уопће напросто овладава интерес и чувствовање вјерско, којему се подређују грађански и земаљски интереси уопће. Ствар, која тако јасно обиљежује значај средовјечног назора о свијету, има дакле своје коријење у културно-политичком развитку царскога римскога доба. Најзначајнија је појава овога доба опће проширена вјера у потпуну промјену, у преврат досадашњих неутјешљивих односа, у неку нову државу мира и благостања, што ће га да спроведе некаки полубог или бого-човјек, послан самим божанством, који ће да ослободи, откупи човјечанство из његових патња и да обнови читав свијет. Таковим су спаситељем свијета, сматрали н. пр. Осириса, Херма, Трисмегистоса, Адониса, Атлиса, Мардуха, Тамнуза и касније особито Митру, чији ће долазак навијестити анђео. С вјером у долазак откупитеља или спаситеља свијета повезана је велика обљубљеност и проширеност мистеријских култова или тајних вјерских богослужја, обреда и функција, којима су учесници мислили да стичу посебну приправу за будући свој додир, а евентуално и спајање с божанством. Центрум је већине мистеријских култова вјера у бога, који трпи, али најпослије побијеђује своје непријатеље или који умире и устаје из мртвих, одлази у царство мртвих и диже се у небеса.

Успјеси монотеистичких назора.[уреди]

Симболом је нове, у битности јединствене религије, која се ствара мијешањем разних вјера и култова, предоџба о једном богу, који свиме влада или монотеизам. Тај је монотеизам дашто снажно прожет пантеистичким назорима, који виде у свему свуда на свијету манифестације неизмјерне, свуда присутне божанске битности. Различите нијансе тог пантеистичког монотеизма слажу се у извјесним основним, свима заједничким предоџбама: Свијет је материјални организам, којему даје душу један, вјечни, свемогући бог, опкољен двором анђела, који објављују људима његову вољу, а њему опет саопћују жеље и прошње његових људских поданика. Предоџба више филозофична схваћа бога као бескрајну моћ, која читаву природу испуњује својим неизмјерним силама. Тај неизрециви бог објављује се особито у бљештавом сјају етеричкога неба. Морална је чиштоћа и светост неизбјеживи увјет, да се постигне вјечни живот. Вјерски обреди чисте људски дух, који је заправо дијелом божанства или неким палим богом, који мора да на земљи прође извјесну кушњу прије него што се узмогне опет вратити онамо, одакле заправо потјече. Побожне душе, напуштајући тамницу свога тијела, дижу се у висине, гдје круже небеске звијезде, да увијек живе у бескрајном сјају у небеским сферама. На противној страни свијета је царство тмине, гдје обитавају зли дуси, који су непомирљиви непријатељи божанства и слободних људи. Они долазе на земљу, да почињају различита зла и да људима шкоде. Царство тмине не ће вјечно трајати, будући да ће га заједно с видљивим свијетом уништити огањ, код чег ће сви зли погинути, а праведни ће у обновљеном свијету основати царство савршене среће.

Узроци побједе кршћанске религије над поганским култовима.[уреди]

Већ су стари црквени оци признавали, да у религији и поганској (хеленистичкој) филозофији има много чисто кршћанских мисли и позивали се на назоре и изјаве неких антикних мислилаца (као Сенеке). Први кршћански бранитељи вјере, апологети, изводе да је кршћанство правом филозофијом, да је боље, разумније него ли поганска, антикна филозофија. Под утјецајем антикне филозофије развио се кршћански наук вјере тако, да му је, како то Harnack вели, еванђеље дало садржину, а грчка филозофија форму. Подударањем кршћанства с многим назорима, тежњама и настојањима, која су живјела у друштву антикнога царскога доба мора да се недвојбено протумачи велики дио његова успјеха. Најоригиналније историјско врело првотнога кршћанства, т. зв. писма св. Павла, садржаје, како је то показао Deiszman, врсте изражаја, сентенције, појмове и назоре уобичајене у сувременој вулгарној пучкој литератури, сачуваних на многим цријеповима од посуђа и папирусима. Кршћанство је н. пр. имало много сличних и заједничких црта с мистеријским култовима, а било је у неку руку и њиховим супарником; побиједило их је недвојбено зато, што је знало да пружи за своје ослободилачко и откупитељско послање најсигурнија јамства. Откупитељ, што га је кршћанство проповиједало, бијаше фактичком личношћу, која је као сиромашан и презрен човјек у недавно још доба живјела међу људима најнижих слојева, којима је доносила радосне гласове бољега надземаљскога живота — док су откупитељи мистеријских култова били мистичке појаве из митске старине. Кршћанство је бранило начела искључивога монотеизма, главнога захтјева и највећега добитка антикне филозофије, док се погански монотеизам није умио како треба да ослободи политеистичких назора. Кршћанство, које је ширило начело о једнакости и братству свих људи, предобило је тиме ниже слојеве. Образоване је знало да увјери, да је његов назор о свијету исправна филозофија и тако је ова надомјестила антикну филозофију. Кршћанство је најпослије тако остало једином религијом, која је у римској држави полагано пригушила и надомјестила све антикне култове и постала главним представником елемента оних народа, који су се у римској држави стопили у јединствену скупину римских грађана. Кршћанство, које није познавало разлике сталежа ни народности и чији је бог био богом свих народа, а ниједнога између њих, довршило је развитак, који је био у вези с подијељењем римскога грађанскога права, свим становницима римске државе без разлике језика, лако да је становништво римске државе изгубило потпуно народну свијест и постало козмополитским. Ова анационална, козмополитску и универзална природа и правац кршћанства, који се обраћао читавом људству, бијаше такођер један од важних узрока, ради којег је државна власт признала кршћанство веома потребним фактором, а организовану кршћанску цркву за свога савезника и помоћника. Државној је наиме власти много било до тога стало, да се разноврсне центрипеталне тежње, које још нијесу биле потпуно потлачене, особито народне, које би на штету цјелине још живјеле, угуше и да се разноврсни елементи државе потпуно и трајно асимилишу.