Видов дан

Алекса Шантић

1389. - 1919.

Осана теби, ти наше Голготе дане,
Где гротло сиње прогута царства брод!
И где у крви, к'о сунце за горске гране,
Утону витешки род!

С крушевца града више се вијао није
Свилени крсташ - Србија беше гроб,
Тамница пуста, где мемла дави и бије,
И бледи издише роб.

Али ти поста наше свештено Врело,
Где крепке вере зашумље свети пој,
И воду твоју, к'о снагу за ново Дело,
У крчаг левасмо свој.

Осана теби! Све муке и смрти чаше,
Клешта, тестере, нису сатрле нас,
Јер вечно, свуда где беху стазе наше,
Твој вишњи звоњаше глас.

Он беше тврдо кормило наших лађа,
Водиља звезда нашега раја кључ,
И света песма: с Голготе само се рађа
Васкрсне зоре луч.

И он се роди! Роди се свима нама,
И у ноћ сужњих засече пламени рез!
И ено, с круном, у блеску драгог кама,
Устаје светли Кнез...

Све трепти, сева... И свуда, Косово где је,
Гле, давни борци, к'о густих брестова луг,
У одеждама ничу а сврх њих греје
Све лепше нимбуса круг.

Сви они хрле, и поглед очију своји',
К'о дете оцу, упире млад и стар
Тамо, где с крстом у руци на вису стоји
Под ореолом Цар.

Осана, царе и мучениче, осана!
Песама наше радости враћа се век!
Више нам очи не мути дубока рана,
Ни грубих окова звек.

Ми с твога Виса, уз херувимске звуке,
Примамо браства причест и славе плод!
На коленима, спрам тебе дижући руке,
Сав дивни кличе род.

Пламеном вере, смелошћу, патњама трајним,
Искупили смо старога цара свог!
Цара хероја у одеждама сјајним
Из раја шаље нам Бог.

Осана, оче! О твоје храмове беле
Скрх'о је крила с Босфора крвави змај.
Гле, оуни звезда, сада са Шаре целе
Храстови просипљу сјај.

С харфом на стени, у блеску њихових круна,
Косовка лепа чудесни слаже пој -
Пева и слави, уз топле звуке струна,
Тебе и васкрс твој.

Осана, вечни! Царствуј и господари,
Нек' вечно наших победа хори се глас!
И нека свуда јединства свети олтари
С брегова греју нас!