Вече на хумкама убогих
Починусте и ви... Са грбаче своје
Спустили сте тешке крстове... Сад они
Више ваших глава посађени стоје -
На њих позно вече тихе сузе рони...
У вашем животу нигда било није
Једне стазе да вас одведе у врте...
По хумкама вашим, ето, мирис вије
И њишу се гране бехаром застрте...
Не гоне вас више нити глађу киње,
Нити ли вас ледом прате зиме сиње -
Сад слушајте топле пјесме из гнијездâ...
Ноћ вјечна обасја мрак вашијех дана -:
Гле, по вашем крову, од ружа и грана,
Просипљу се златни пољупци звијезда...