Весталка

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Успомени Војислављевој

Рим почива... Мирно ћуте и храмови и палате,
Само страже од ликтора разблуднике градом прате.

И захори пјесма страсна, па у часу мре и тоне;
Само Тибар јасно шуми и брзи се вали гоне.

А у храму, гдје мраморни кип богиње Весте стоји,
Још Весталка млада бдије и за часом часе броји.

Ал' кô тица заробљена, што са болом и са тугом
У мрежама хладних жица за слободним чезне лугом,

Тако с болом чезнуло је младо срце руже ове:
Мила слика младог момка грлила је њене снове.

Пред мраморним светим кипом клечала је многе ноћи,
И с молитвом шаптала је драго име у самоћи.

Она и сад за њ се моли и слатко му име збори,
А пред кипом хладне Весте кандиоце тихо гори.

Ал' што дрхтну срце њено? Што заблиста поглед плави?
У дубокој полутами лијепо се момче јави.

Довео га улаз тајни, заштитник му небо било,
И он опет грли драгу, грли своје чедо мило.

На уснама усне горе, на срдашцу срце бије;
Кроз окна их мјесец гледи и над слатком тајном бдије.

Ал' на срца која љубе често црни удес лети:
Пред богињом Вестом хладном угаси се "огањ свети".

Мома стрепи и блиједи, на лицу јој румен са'не
Кô јесењи цвијет кад умре и под родну грану пане.

Снагу купи; хладном кипу кô збуњено дијете лети
И бијелу руку диже да потпали "огањ свети".

Али касно, све је касно!... Пред њом будне страже стоје,
У дубини тамног храма хор самртну пјесму поје.

Она руком срце стеже, болни поглед к небу даје,
Па кроз сузе задњих снова милу слику гледала је;

Гледала је црне очи, коврџасте миле косе,
Кô што свели цвијет гледа сјајну зору испод росе.

Гле, јутарња свјетлост слази, а џелати спремни стоје,
У дубини тамног храма хор самртну пјесму поје.

9. децембра 1895.