Велика недеља (драма у три чина)/3
III
ПРЕЂАШЊИ без ИВАНА
ЈОКА (Прилази Зоран, пољуби га и одводи га до иконе): ’Ајде, роде, да се помолиш богу за оцино здраље (Метне га на сандук под иконом). Прекрсти се! Кажи је л’ знаш, како се каже? (Води му руку те се крсти).
ЗОРАН: Во имја оца, сина, светога духа, амин!
ЈОКА: Реци: Бого, Бого, молим ти се, помогни моме оци!
ЗОРАН: Помогни моме оци!
ЈОКА: Реци: молим ти се подржи га жива и здрава и врати га дому свом.
ЗОРАН: И врати га дому свом!
ЈОКА: Тако! Прекрсти се опет! (Пољуби га и спусти опет).
РОСА (Која се за све ово време мајала око огњишта, прилази Јоки): Шта каже комшија, нано?
ЈОКА: Шта ће да каже? Не ваља! Прибира мал да крене ако до невоље дође.
РОСА: Неће ваљда.... мимоићи ће нас; далеко је! (Чује се топ)
ЈОКА: Ете, чујеш! Није то далеко.
РОСА: Даће Бог! И лањске су године доходили, и лане су се чули топови.
ЈОКА: Јесте и лане, ал’ опет није било овако. Људи се у селу сад више забринути, ето, и народ бега, а лане није бег’о; па и топови, као да ове године више пуцају, а и друкче ми је било у срцу лањске године.
РОСА: А што бежи народ, не иду некрсти?
ЈОКА: Не иду, али... тако, преплашио се свет, препатио прошле године па се преплашио. Причала ми је мајка, њу је њена мајка сузама откупила од једнога бега. А ови што иду... (Чује се топ) Чули их?... Веле за њих није светиња ни црква божија ни суза материнска.
РОСА: Па што ћемо, нано, ако не дај Боже...?
ЈОКА: Ћути! Не питај ме, не помињи ми! Погле овај црвић. (Показује Зорана) Па... кућа... Ћути, не помињи ми!
|