Велика недеља (драма у три чина)/22
VII
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ, ПРЕЂАШЊИ
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ (Сељачко одело, шињел и шајкача, на леђима сељачка торба. Он се поштапа на пушку): Ух, по богу људи, баш се изломило, а нигде краја. Да се одморим овде крај вас мало. (Збацује торбу и седа па њу крај Радоја). Немате ватре?
РАДОЈЕ: Немамо!
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: А где би је и било у овој пустињи. Откако је света и века, ваљда, овде није задимило, сем дима из пушака.
РАДОЈЕ: Је л’ трећи си позив?
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Јес'.
РАДОЈЕ: Бар вас да оставише да нам сачувате домове.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Ех, не бива ни то. Зар ви млади да гинете, а ми старци да живимо. Ако је по реду и по закону божјем, ми требамо прво па тек ви.
РАДОЈЕ: А изгинусте, боме?
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Изгинусмо ко нико наш, попадасмо као зрело класје под косом. Па и сад овамо, кроз ове планине, падамо и посрћемо, а бар да је крај да догледамо.
РАДОЈЕ: Веле још дан хода до мора.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Још дан хода, ал’ ми ћемо даље.
РАДОЈЕ: Куда даље?
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Зар не знаш наредбу? Жене и деца иду овако право, па на море, а тамо ће у лађе, па у туђину да се исхране. А ми, војници, поћи ћемо овамо у Драч.
РАДОЈЕ: Ама зар таква је наредба?
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Јес’, боме!
РАДОЈЕ: А где је то, Драч?
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Опет на мору’ ал’ веле има још пет шест дана хода донде.
РАДОЈЕ: А жене и деца у туђину?
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Ја!
РАДОЈЕ: Па то... (Загрцне се и шчепа Зорана те га грли) да се одвојим од својега порода?
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: А твоје је то?... Ех, шта ћеш, војиик си па мораш. Одвојио сам се и ја од пуне куће и мала и порода. Два ми сина у војсци, ко зна где су и како су, а две снаје у кући а пуна кућа унучића, пуна кућа радости. Па... оставио сам их, саме сам их оставио. Држава каже: прво ја па онда ти и кућа твоја. А... тако и јесте, јер кад не би било државе не би било ни куће.
РАДОЈЕ: Тако је... не кажем... али, како да га пошљем у туђину и без оца и 'без мајке??
РОСА (Увређено): Зар му ја нисам као и мајка?
РАДОЈЕ: Ма јеси, него... опет... (Подвлачи). Тамо је туђина, не знам ја туђе адете и туђе обичаје. Бива и старији па изгубе главу у туђини те неће млађи... а... ти си млада.
РОСА (Прекорно): Радоје!
РАДОЈЕ: Опрости... ниси заслужила да ти тако говорим али, ето.... морам бринути о своме детету.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Ама, зар ти то није мајка детету?
РАДОЈЕ: Није.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Е, онда, снахо, не замери му бризи. Тешко му је откинути се од детета кад га не даје својему.
РАДОЈЕ (Боно): А нигде свога у овој планини до ово јединче!
РОСА (Горко запдаче од бола).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|