Валила се Валисава:
Кад се стане удавати,
Да ће момке пробирати,
Голобраде, голобрке,
И сувише висок стаса.
Кад то чуо стари старче,
Брадвом браду обријао,
А костуром застругао,
Те он иде Валисави,
Па он проси Валисаву:
"Пођи за ме, Валисаво,
Имам благо небројено,
Имам коња некованих,
Имам брашна од три љета,
Имам кулу од три пода."
Превари се Валисава;
Када дошла старом старцу,
Стаде старац кости пећи,
Валисава сузе тећи:
"Камо кула од три пода?
Камо брашно од три љета?
Камо благо небројено?
Ђе л' су коњи нековани?"
Одговара стари старче:
"Паучина по зидини,
То је кула од три пода;
Благо моје небројено -
Ситни мрави по путини;
Коњи врани нековани -
Они миши у зидини;
Брашно моје од три љета,
То ми је луг на огњишту!"
