Игра коња Ђулегић Вале,
Игра коња по Кињер-мезеву,
Гледала Зејћира девојка,
Гледала је па је беседила:
„К мени, к мени, Ђулегићу Вале 5
Није дома моје миле мајке,
Отишла је у бијелу цркву,
Неће доћн летњн дан до подне!”
Коња игра Ђулегићу Вале,
Коња пгра Зејћиру прид дворе, 10
Коња води у зелену башту,
Па га веже за жуту неранџу,
А сокола пење на неранџу.
Соко кликти на жутој неранџи,
Коњиц вришти под жутом неранџом. 15
Он ушета у дворе бијеле,
Злат буздован меће на трпезу,
Бурму златну меће јој на руку,
Пак он љуби Зејћиру девојку,
Љуто њојзи изранио лице, 20
И русу јој косу замрсио,
Па је њојзи потамнило лице.
Али иде Зејћирина мајка,
Она иде из бијеле цркве,
Пак је мајка ћери беседила: 25
„Ој Зејћиро, уда кћери моја,
Чи' је коњиц у зеленој башти,
Чи’ ли је соко на жутој неранџи,
Чи’ је буздован на трпези златан,
Чија л' бурма на десници руци, 30
Што су теби косе замршене,
Што ли ти је потавнило лице?"
А Зејћира била досетљива,
Па је тијо беседила мајки:
„Не питај ме, моја мила мајко, 35
Чи’ је коњиц у зеленој башти, под жутом неранџом,
Чи’ ли соко кликти на неранџи —
Соко кликти па жали јунака!
А што су ми мајко, косе замршене,
Што је мени потавнило лице, 40
Чи' ли је буздован на трпези златној —
Отуд иде Ђувегићу Вале,
Љуто се јунак опкладио с Турци,
Јал’ за главу јал’ за сто дуката,
Па су њега задобили Турци; 45
Узајми му, мајко, сто жути дуката,
Добра коња остави у залог,
И сокола на жутој неранџи
И буздован на трпези златан,
Интереша бурму поклонио!” 50
Тому се мајка није ни сећала.
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 248-249.
