Буњевци и Шокци (И. Иванић) 3

←II. Порекло и повесница

Буњевци и Шокци Писац: Иван Иванић

IV. Просветно и привредно стање→

О имену „Буњевац“, о његову пореклу и значењу, скоро да се је више писало, но о самој прошлости Буњеваца. То име било је до сад предмет најразличнијег тумачења. Корен тој речи тражен је свугде и ако се он врло лако могао наћи у имену прапостојбине њихове.

Да кажем своју реч о томе: Као што Буњевци нису посебан народ, већ једна грана српскога народа, тако и њихово име није име народносно, па ни племенско, већ име покрајинско. Таква покрајинска имена у нашем народу сретамо свугде. Има у нас: Бошњака, Далматинаца, Црногораца, Херцеговаца, Личана, Шопова, Маћедонаца, Славонаца и т. д. па се чак делимо, сем по покрајинама и племенима, још и по жупанијама и окрузима, те нас има Бачвана, Сремаца, Барањаца, Ваљеваца, Ужичана, Рудничана, Врањанаца и т.д.

{103} Покрајинско име „Буњевац" дошло је од реке Буне, која је дала име целој покрајини на обалама њеним. Из претходног одељка видели смо, да су они пореклом од реке и предела Буне, те су по тој области и добили име „Буњевци". Са тим именом су већ дошли у Приморје, и од тог времена, па све до данас носе исто име.

Да је Буњевац обласно, а не народносно име, доказује сем тога, што наука не познаје Буњевце као засебну народност, још и то, што их сви наши и страни писци, који су ма неколико речи о њима проговорили, називају католитичким Србима. То чине: Церниг, Хунфалви, Саски, Фењеш, Магда, Вук Караџић, Др. Богишић, Шико, Швикер, Галгоци, Др. Конек, Јекелфалуши, Ваничек, М. Грбић, Др. М. Решетар и др., као што ћемо то видети из трећег дела овог одељка, где буде опширнијег говора о народности њиховој.

По нарочитој жељи мојих пријатеља Буњевца, доносим слику Ивана каноника Стојановића Србина католика Дубровчанина, одличног српског родољуба и књижевника, чијим се радовима и Србинству диве његова једноверна браћа Буњевци и Шокци.

Најмање се пак може држати тврђење неких писаца, да је Буњевац верско име. Оно је првенствено топографско, обласно име као што је и „Далматинац", са којим су се многи Буњевци називали, па се и они тим именом служили.

А служе се неки и данас, нарочито они Срби католици (Буњевци и Шокци) насељени у Будиму и Сент-Андреји, који и данас себе зову Далматинцима" или „Рацима", а никад неће рећи, да су {104} Буњевци и Шокци. На питање пак, којим језиком говоре, одговориће вам да говоре „рацки."

Буњевци су дошли овамо преко Далмације, те су их овамошњи староседеоци називали „Људи из Далмације", „Далматинци", „Далматáк".

У једном акту од 1770. г. говори се о Далматинцима, који се називају „Буњевци." Пошто је предео Буна био непознатији, странци су у досељеницима гледали људе из Далмације, који себе тобож произвољно, без појмљивога разлога називају још и Буњевцима. Тако им се уз име Буњевац очувало упоредо и име Далматинац. Првим се именом звао сељачки сталеж, „пук", док су господа употребљавали друго име и писали се на службеним актима као „Далматинци."

Међу тим, кад су дошли у Бачку, они су се називали „католичким Рацима", те их тако називају у документима и аустриске власти. Када пак није било потребе, да их нарочито двоје од православних „Раца", онда су их просто називали „Рацима".

Уз ово име, ишло је као главно име „Буњевац". Ј. М. Корабински познаје већ 1776. г. име Буњевац и пише под тим именом о њима у своме „Геограпх. Леxикон", који је те године штампан у Пожуну.

Од 1701. г. почињу их и царски официри називати „Далматама", док их калуђери одмах по доласку називаху тако, као што сведочи већ "цитирани ђенђешки и други записи, где стоји: „Доселише се Далмати".... „Суботички Далмати шаљу своју децу у Сечен" и т.д. То име задржало се све до сада. Службена мађарска статистика, судски записници и др. административна документа, називају их и данас „далматŕк", „далмŕт анyанyелв" (матерњи језик далматински) и т.д. Чак и данас неки буњевачки преводиоци мећу код својих превода „подалматинио." И поједини етнографи називају их тако.

Иван Томка Саски назива их Србима, али и Далматинцима и Илирима.

„Magyaroroszág Helysegnévtára" налази у неким бачким местима „Далматинце" (т.ј. Буњевце). Kellerffy у својим речницима места, 1875. и 1877. г. и Шомођи у „Magyar Lexikon" (1873(83)) исто тако. – Голгоци у монографији жупаније пештанске помиње Далматинце, али додаје, да су то Срби. Т. Фридрих вели, да се они зову још и Далматинцима и Илирцима.

Али то чине већином старији писци. Новији писци свугде их називају „Буњевцима" са додатком, да су то „католички Срби". Зашто је службена статистика и сада задржала назив „далмата", то не можемо разумети.

Као што поменусмо, има разних тумачења од куда долази име Буњевац, где му је корен и т.д. Није без интереса поменути сва та тумачења.

Иван Антуновић није се упуштао у нарочито испитивање имена тога. Он је више цитирао мишљења других, али и он устаје против тога, да је Буњевац верско или чак поругљиво име, зато и ми потписујемо. Но Иван Мургић, који је тако лепе податке изнео о личким Буњевцима баш у Антуновићевој књизи, вели, да се Буњевци „именују и од других тако зову од воде Буне из Херцеговине, од куда су им прваци потекли", па даље додаје: „а једни кажу, да су се њихови стари увек бунили, т.ј. да су били ребелијаши, те су их други за то прозвали Буњи, Буњевци."

Важно је, да се Антуновић, као што сам вели, радо називао Рацом, па се тога имена није застидео „ни у приватну, ни у јавну животу", чак ни год. 1848/49, а за тим додаје, како Немци за све јужне Словене кажу, да зборе „разисцх". „Мађари такође – вели, – зову нас Рацима, а док су писали латински још и Илирима, а сада Србима и Бошњацима." Тако Антуноновић о имену Буњеваца.

Иштван Ивањи заслужни писац монографије Суботице и расправа о прошлости јужне Угарске, говори такође о имену Буњевац и слаже се с нама да оно долази од реке Буне. Он вели: „Од Буне је постало буње, чему је додато оно – ац, које означује порекло, па још између буње и ац уметнуто је оно посредничко „в" те постало – Буњевац. Тврђење да би по томе онда и они људи, који су заостали на обалама Буне, требали да се зову Буњевци, не стоји, јер баш оне називају тако („Буњевац"), који су оданде пореклом, који више нису тамо. Реч Буњевац је дакле топографско име, које је очувало спомен старије домовине овога народа. Оно у почетку није било име овог народа, већ су их тим именом називали њихови суседи, док га после и они сами нису примили за своје име, те га и данас употребљују".

Проф. Јован Ажбот у своме делу о Босни и Херцеговини, такође вели, да им је име дошло од реке и предела Буне, ту описује и село Буну, па додаје да је ту још за време цара Константина био град Бона, али то ће бити данашњи Благај код Буне.

Ђорђе Бркић вели, да је то име дошло од вароши (?) „Буње", од куда су се, вели, Буњевци, по предању, досели". {107} М. Сладовић вели да у Лици „јесу Буњевци од воде Буне потекли".

Они који траже корен овом имену у вери, веле, да оно долази од речи буне, па како су се Буњевци против своје првашње православне вере „побунили" и отцепили се, то су за то и прозвани Буњевци. Ово ће и за лајика бити невероватно. Отац Мартин Недић^[1] пише, да је то име дошло од римских св. отаца папа Бонифацијуса I. II. и III. Католике су тада називали „Бонифац"-има, али по томе би онда сви католици требало да се зову Буњевци. Антуновић побијајући Недићеву тврдњу, вели да по томе неки „православни Буњевци око Велебита", не би могли да носе ово име, јер нису католици.

Неки веле, да то име долази од јаме, буње, земунице, у којима су за време Турака Буњевци у Бачкој живили. А зашто се онда и други народи, који су такође у земунице бегали од Турака не називају Буњевцима?

Неки страни (Пико), па и неки домаћи писци хоће то име да преставе као погрдно, те веле да оно долази од „буњака и буњиштара"

Жао ми је, што је у ред тих писаца стао и г. Ђока Поповић, Србин (у „Палас-Лексикону" 1393. г.), који иначе, као Суботичанин треба да познаје Буњевце и њихову прошлост.

Фратар далматински Антонио Зорица вели, да далматински Буњевци подругљиво зову Србе „Хркачима", а ови им опет одговарају: „ти си Буњевац", „што би по прилици, вели, толико значило: као да би се тим означавало поганство." Мислимо, да је овде сасвим излишно доказивати, да се госп. Зорица вара.

У опште је из основа погрешно тврђење, неких писаца, међу које спада и Иван Кукуљевић, да је име Буњевац (као и „Влах, Шокац, Мајдак и Бодул") поругљиво. Одмах по своме досељењу у Бачку, Буњевци су се служили тим именом и нису га се стидели никад, нити га се стиде сада. Тако су их називале државне власти, називајући их још и „далматинцима", „католичким Србима" или просто „Србима."

{108} Од Буњеваца помињемо још и Младена Барбарића .(„Невен" 1891.), који вели, да име Буњевац долази одглагола „бунити." Уз Барбарића стоје још неки, који то тврде, и то не без сваког основа, јер су се Буњевци заиста често бунили и војевали против Турака. – Лаза Кнежевић (Летопис 128) мисли то исто, и ако додаје да је то име могло доћи и од реке Буне.

[Интересно је поменути, да име Србин у санскриту (Сербх) значи беснити, љутити се. По Љ. Ковачевићу и другим историцима Срб (Срби, Србљи) било је заједничко име свих Словена. Име „Срб" бележи већ на 50 год. по Христовој смрти чувени учењак Плиније старији.]

Вук Караџић вели „може бити да се зову од реке Буне", – али је нетачно оно у Вукову речнику (1854) да реч Бунијевац значи што и Крањац, или другим речима да Буњевци имају још и име „Крањац." Ти Крањци у Лици и ако су католици нису Буњевци, они су чакавци, а имају и друге обичаје и одело. У осталом, они се и не зову „Крањци" већ „Крајинци", од Крајине т. ј. крајишници. Павелићу су ти „Крајинци" – Шокци, што не стоји.

Ја сам изнео ову не толико јаку, колико са свим нову верзију о имену Буњевац: ^[2]

Између Дечанско-Ђаковачких планина и Проклетије у северној Арбанији спушта се у десну обалу Дримову поток Љуме-Цура и на њему три сата северно од Дрима лежи село Буњани. Близу истог незнатног села лежи на реци Валбони једна стара разрушена варош, а више ње врх „Ђафа колшит" (ђафа значи врат и врх, а Колша – Коља Никола, дакле име овог врха преведено са арбанашког значи „николин врат или врх."). Занимљиво је, да се у околини села Буњана налазе села са именима, која су слична именима села у Бачкој, у којима сада Буњевци живе. Тако Матикуће (Матеовић или можда Матехаза у Бодрошкој жупанији 1783. г.) Души (Душнок), Крушевље, Мартонош и др. Зар је искључена могућност, да се Буњевци, осим са Буне реке у Хердеговини, доселили и из ових крајева у Арбанији, из околине садашњег села Буњана? И када би то било могућно, зар се онда не би могла изнети претпоставка, да је име Буњевац дошло и од села (тада можда назива целе покрајине) Буњана?^[3] Стјепан Павелић (у Буњев. и Шокачким Новинама 1870 г. стр. 35.) вели, да се Буњеваца и сада може наћи у Босни, Херцеговини и Арбанији (под именом „Мажари"). Ја ово, бар односно Арбаније, не тврдим са Павелићем, т. ј. не верујем, да их има тамо данас, али то не искључује, да њих тамо није било пре и то баш пре сеобе у Угарску. Данас у Буњанима у Арбанији нема Буњеваца, већ Арнаута (племе Краснић). Може бити да су и ови грана од буњевачког стабла, само поарбанашени, начином, којим су и многи православни Срби постали Арнаути.

На овоме месту неће бити без интереса изнети нека моја опажања и испитивања, која сам чинио бавећи се 2 године на Косову-пољу и путујући по Арбанији.

Као саставни део арнаутског племена Краснића, које састављају прарбанашени Срби, који живе на Косову-пољу и Северној Арбанији, јесте братство Буњаци. Тих Буњака, који по својој стаситости и типу врло личе на наше Буњевце, има у варошима Приштини и Вучитрну на Косову-пољу, у селу Самодрежи до развалина цркве Самодреже, где је цар Лазар причестио своју војску пред Косовску битку, даље у селу Красмировци у планини Чичавици (читаво је село буњачко), и у Новом-селу. Они су данас мухамеданци и сматрају се за Арнауте. Матерњи им је језик арнаутски, али знају још добро и српски. Ја сам говорио са тим Буњацима и они веле, да су се у те крајеве населили са Буње из Малесије. Река Буња то је река Балбона близу села Вуњана у Арбанији, од те реке и села названи су они Буњацима. Постоји у њих предање: Да су њихова браћа, остали Буњаци, због непослушности, морали да одбегну под заштиту латинског цара, далеко на море. Ту се наиме, под латинским царем мисли аустријски цар. Из тог предања могло би се закључити, да су многи Буњаци пребегли у аустријске земље (Далмацију). – Садашњи Буњаци су познати као каваљери, весељаци (пију), бистри су и слаткоречиви, брзо их човек заволи, али су и велике кавгаџије. Постоји и данас тамо пословица: „Буњаку и кад лебац дајеш, недај му у руке, већ остави на трн", т. ј. бежи и тад од њега, јер ће се и због тога завадити. Буњаци се не могу женити из истог братства т. ј. не може узети девојку из друге буњачке породице, али може се женити из других арнаутских братстава. Они се највише жене из братства Маџунци, који су такође мухамеданци, али држе српску славу (свечарство) и спадају такође {110} у племе Краснића. – Маџунаца има у Вучитрну и Новом Селу, они су највећи разбојници и зулумћари српске раје. [О „Мажарима – Буњевцима" које мало више помиње Павелић, нашао сам неког трага у књизи Ивана Јастребова „Подаци за историју српске цркве" (Београд 1879 г.). На стр. 204 те књиге говори се о султанском Ферману из 1692 г., који је издат на име херцеговачког мутесарифа, и у коме стоји, да су се становници („Ђафири") херсека: Мостара, Габеле, Рујна (Дувна?); који су подложни управи пећклог патријарха и сви Латини, Мажари, Шокци, вардијани (латински игумани), Лужани (?) и Арнаути одрекли плаћати миријске данке, па Султан, „на основу старог закона наређује, да поменути Шокци и Латини морају и у будуће плаћати све", као и дотле. – Из овога се види, да се Шокци и Мажари, које помиње Павелић, помињу у Херцеговини још 1692 г., дакле после сеобе Буњеваца. Тај Ферман чува се у српском манастиру Дужи у Херцеговини.]

Када смо поменули сва могућа тумачења о имену Буњевац, ми морамо поновити наше уверење, да:

1. ) оно није верско, већ топографско име;

1. ) да је још мање народносно, већ обласно, провинцијално име;

1. ) да оно долази од реке Буне, њихова прва завичаја, или можда од глагола „бунити".

Овде имамо још приметити да лички Буњевци, као ијекавци, зову себе Бунијевцима. Тако их пише и Вук.

Име Шокац такође није народносно име. Они који га носе јесу Срби католичке вере. Шокачку народност наука не познаје, шокачког језика нема, а језик којим се они служе јесте чист српски језик, без икаквих туђиских примеса.

У главноме, њих важнији писци (Фењеш, Церниг, Хунфалви, Швикер, Др. Конек, Мајер – Брокхаус лексикони и др.) називају Србима католицима, а тек узгред Шокцима.

Од свих етнографа, изузузимајући Хрвате, једино их Јекелфалуши Helység névtár 1892. г. рачуна у Хрвате.

Али има и тако мудрих глава, који их рачунају у Бугаре (Галгоци) и др. Т. Фридрих (Бацс мегyе) чак иде тако далеко да каже „да су они дошли од реке Марице и Искре из околине (?!) Софије." Наравно да је и Галгоцијева и Фридрихова теорија најпростији – апсурд.

И код имена Шокац има најразличнијих тумачења, која такође неће бити безинтересно поменути.

Најпопуларнија је верзија, да је име Шокац дошло од шаке, пошто се Шокци, као и остали католици, крсте целом руком (дланом), дакле са шаком, од чега је после изашло „Шакац", {111} па за тим „Шокац". Антуновић (Расправа 47) бележи, да неки мисле, да је то име постало отуда, што су Шокци, селећи се из Босне прелазили реку, те је том приликом Мађар лађар, превозећи их узвикнуо „сок лесз мáр" (или, ваљда, „сок-аз", Шокац).

Г. Руми мисли, да име Шокац долази од глагола „скочити", т.ј. људи, који су некад из Турске ускочили к нама, дакле били ускоци. Дакле од „скокац", (што се тада писало по талијански „Сцхокац") постало је Шокац. Руми мисли, да је то име постало и отуда „што су они (Шокци) са грчког (православног) на римски (католички) закон одскочили."

Брлић сматра са свим умесно, постанак речи „шокац" од „ускочити" и „ускока," за нетачан. Јер Ускока није било само католика, већ (претежно) и православних и онда би се и православни ускоци морали по томе називати Шокцима, што није случај.

Отац Петар Катанчић у своме нештампаноме земљопису Тракије и Мизије говори такође о овоме имену и тражи му корен у далекој старини. Брдо „Succus" растављало је Траке од Илира. Те Илире око Succusa, звали су још тада, – по тврђењу Амијана и Сократа, – succei-ма т.ј. Шукци, што се после претворило у „Шокци." Да је име Шукац много старо, како Катанчић мисли, тада би, можда, ово тумачење и имало основа. Али потомци тих Илира око Succus-а не зову се данас ни Шукцима, ни Шакцима, ни succei-ма. Име Шокац много је новијега датума а да би му се корен могао тражити у имену древних суццеа, којима се данас ни трага не зна.

Брлић се, међутим, јако вара ако мисли, да име Шокац има код Срба „поспрдни" значај. Чудновато, да се многима и ово име као и буњевачко чини као израз поруге. Не само да Срби зову Шокце тим именом, већ их тако зову и Буњевци (како вели Антуновић, као што и ми знамо), па и сами Шокци називају себе тако. Али у томе имену нема ни трунке „поруге", јер кад би га било, Шокци прво не би себе тако звали. Бачки, барањски, сремски и славонски Шокац одговориће вам одмах на питање шта је, да је Шокац, а када га упитате како говори, рећи ће вам „по рацки" или (ређе) „по нашки", али никад „по шокачки", је зна, да шокачког језика нема, већ да се он служи српским језиком.

Шокац је обичајно име за све католике Србе, не само у Угарској, већ и у Срему и Славонији. Њиме се служи тамошњи сељак католик, а само интелегентнији, који су прошли хрватске школе, мисле да су Хрвати. Али и то не сви. Многи интелигентнији називају себе по Славонији и „Славонцима" (као Рељковић, Брлић, Пејачевићи и др.) а по Срему Шокцима.

Брлић, дакле, не верује, – а и ми са њиме – да име Шокац долази од Succusa, од мађарског „сок-аз", ни од талијанског „сциоццо", ни од речи ускок, већ да му корен ваља тражити у вери т.ј. у начину богоштовља. Ту му тражи корен и Антуновић. Брлић износи као свој закључак, да је име Шокац дошло отуда, што се носиоц тог имена крсте са целом шаком а не са три прста, те су их прозвали „Шакци", од чега је за тим постало – Шокци. Но по томе би онда сви католици носили име Шокац, јер се они не крсте са три прста, већ са шаком!

По некима (Разправа 43), Шокци су потомци старих Succi или Сагаста, па можда и Сагудата, који су у VII веку становали око Солуна и Бера са словенским племенима Драговићима и борили се са грчким царем Михајлом III. Но ми већ горе поменусмо, да је име Шокац новијега датума, те му није потребно корен тражити у древној давнини.

Бадић, и Фридрих Тамаш, мисле да је ово име дошло од планине Шок или Шуки (?), у њиховој првој постојбини на Балкану. Ја, међу тим, својим најновијим испитивањима, полазећи са гледишта да име Шокац није ни племенско, ни обласно, ни верско, већ више надимак, што га суседна племена дају једно другом као што су имена Шоп, Торлак, Ера и др. наишао сам на нове ресултате које износим као своје мишљење:

Кад се узме да су први суседи наших Шокаца на Балкану друге народности, били Арнаути, онда зар није оправдано и у њихову језику потражити корен овом имену. У арнаутском језику има две речи, од којих једна, нарочито задржава пажњу испитивача. Арнаутско „Шока" значи појас, а „Шок" дружина, али не у ужем смислу („sociéte" „Geselschaft"), већ дружина у ширем смислу (присталице једне вере, извесне навике). Уз то има и једно арнаутско племе, које се зове „сциош". Католички мисионари успели су, да многе Арнауте покатоличе. Арнаути Мухамеданци, Турци и православни Срби тамо називају те покатоличене Арнауте једним општим именом „Фанда". Но од Фанда („латина"), у општем значењу те речи, мисионари су успели да у племену Миридита у средњој Арбанији створе најверније и најчистије католике. Занимљиво је за ову претпоставку, да сви остали Арнаути називају те Миридите „Шок", а још занимљивије, да Срби у Арбанији додају овој речи свој српски наставак –„ац", те Миридите зову – „Шокац."

Код овако јаснога извођења, ја мислим, да би излишно било уносити као нову верзију и турску реч „шак", која значи одцепљење, која може да има исто толико вероватноће, као и Румијева верзија, изведена отуда што су Шокци са грчког на римски закон „одскочили" или по горњем „отцепили се од грчко-источне вере."

И заиста још је највероватније да је Шокац само надимак, а не и – име.

Напомена

1. „Гласник ђаковачки", 1881 г.
2. Иван Иванић: „О Буњевцима", Суботица 1894.
3. Имена места, којима је корен сличан корену имена Буњевац има: Бунина у Далмацији; – Буњани у Арбанији; – Бунић (Буничић) код Клиса у Далмацији; – Буњаци, у Србији, у округу топличком; – Буњац у косовском вилајету, под Копаоником на извору реке Лаба; Буњевци у Фехерској жупанији; – Бунац у ново-пазарском санџаку, до Бањске Страхинића Бана, иза Митровице; – Буна река и село у Херцеговини и т. д.