Брђанин Вук и Пећки везир

Извор: Викизворник

Од како је свијет постануо
Није љепши цвијет настануо,
Како што је на ону годину
Усред Скадра града бијелога
Мила сестра од Скадра везира.
Јес ђевојка у кавазу расла
За пуније петнаест година,
Не виђела сунца ни мјесеца;
Баш би реко и би се заклео
Ил’ је вила, или је родила.
То се чудо на далеко чуло,
Па ђевојци просци кидисаше,
Кидисаше са четири стране.
Све је просе лале и бегови,
И просе је четири везира,
Све ћу ти их по имену казат’:
Једно јесте са Босне везиру,
Друго везир од Јањадолије,
Треће везир бјеше Видајићу
Искрај Дрине искрај воде ладне
Од Зворника града бијелога,
И четврто везир Пећанину.
Тог ђевојка неће ниједнога.
На Скадар се наљутише Турци,
Па стадоше Скадру пријетити:
Ми оћемо Скадар оборити.
Кад то чуо од Скадра везире,
Одиста се везир препануо.
Једно јутро кћери подранио,
Оде везир у каваза жута.
Кад га виђе Златија ђевојка,
Пред оца је на ноге скочила,
Па под баба јастук потурила.
Сједе везир у каваза жута,
Па ђевојци поче бесједити:
"Ћери моја, дуго јадна била!
"Што си тако одвише лијепа,
"Да си Бог да ти мени слијепа,
"Па би бабу много боље било.
"Тебе просе лале и везири,
"А ти, кћери, нећеш ниједнога,
"На Скадар се наљутише Турци,
"Оће Скадра да оборе града,
"Но ако ћеш мене послушати,
"А ти бирај четири везира,
"Кћери моја, кога теби драго.
"Ако хоћеш који има блага,
"Узми, млада, босанска везира;
"Ако хоћеш за господичића,
"Узми, кћери, млада Видајића
"Од Зворника града бијелога;
"Ако хоћеш за стара јунака,
"Узми, кћери, везир-Јањадолца;
"Ако желиш поћи за јунака,
"Узми, кћери, везир-Пећанина."
Кад то чула Златија ђевојка,
Онда Злата поче бесједити:
"Мили бабо, скадарски везире,
"Кад сам теби тако отежала,
"Књигу пиши везир-Пећанину."
Кад то чуо од Скадра везиру,
Сједе везир, ситну књигу пише,
Па је шаље везир-Пећанину:
"Купи свате, везир-Пећанину,
"Рече ти се љепота ђевојка."
Кад везиру ситна књига дође,
Милија му бјеше од свијета,
Стаде купит’ кићене сватове.
Тек се везир мало узмучио
Ђе не има доброга јунака
Да му барјак носи пред сватове,
Од кога се застиђети неће.
Везир старој бесједио мајци:
"Чу ли мене, моја стара мајко,
"Ја не имам доброга јунака
"Да ми носи свилена барјака
"Пред сватове у Скадра бијела.
"Како би ме сјетовала, мајко?
"Ја имадем мила побратима,
"Побратима Брђанина Вука
"Баш војводу од Брда камена,
"Он би добар био за барјака,
"Од њега се не би застиђео
«Да ми носи свилена барјака."
А стара га мајка сјетоваше:
"Књигу пиши Брђанину Вуку
"Да ти Вуче у сватове дође."
Онда паша перо приватио,
Сједе Турчин, ситну књигу пише,
Те је шаље Брду каменоме,
А на руке Брђанину Вуку:
"Чу ли, Вуче, мили побратиме,
"Знаш ли, Вуче, није давно било,
"Да се јесмо скоро братимили,
"И јесам ти дао вјеру тврду,
"Кад се женим и весеље градим
"Да те, побро, зовем у сватове.
"Оди мене у сватове, побро,
"Сад се женим и весеље градим,
"Јер ја немам врсна барјактара
"Да ми носи свилена барјака."
Књига оде Брђанину Вуку.
А кад Вуку ситна књига дође,
Вуче зове Брђане јунаке,
Све им каже шта је и како је,
Гди га везир зове у сватове,
Па овако Вуче бесједио:
"Браћо моја, Брђани јунаци,
"У Турчина вјера на кољену,
"Могу мене Турци преварити,
"А русу ми погубити главу.
"Него, браћо и моји Брђани,
"Ако мене посијеку Турци,
"Ви гледајте, Брђани јунаци,
"Избав’те ми дора од Турака,
"Да не јашу претила дорина.
"Што је земље на четири стране
"У два цара и све седам краља,
"Мога дора на далеко нема.
"Ја ћу ићи, да ћу погинути."
Опрема се Брђанине Вуче,
Удри на се и срму и злато,
А панцијер кошуљу обуче,
Припасује мукадем појаса,
За појасе двије пушке мале,
Ни ковате ни чекичовате,
Но у златни калуп изљевате,
Припасује сабљу демискију;
Окити се што боље могаше,
А слуге му дора изведоше,
Па војвода посједе дорина,
Са браћом се својом опростио,
Право иде Пећу каменоме.
Кад се Пећу помолио Вуче,
Угледа га везир Пећанину,
Па сусрете мила побратима,
Руке шире, у лице се љубе,
Питају се за јуначко здравље.
Здраво били, одоше на кулу,
И ту тамну ноћцу преноћише,
Па у јутру рано поранили.
Узе везир свилена барјака,
Даде барјак Брђанину Вуку.
Разви Вуче свилена барјака,
Чауш викну, далбуана рикну:
"Азурала, кићени сватови."
Сватови се стали окупљати;
Како који Турчин долазаше,
Сваки свате ’вако бесјеђаше:
"О везиру од Пећа камена,
"Несретно ти то весеље било!
"Шта ће тебе ђаур у сватове?
А везир им ’вако бесједио:
"Ово ми је Богом побратиме."
Кад сакупи три стотин’ сватова,
Отале се свати подигнули,
Пред свијема Брђанине Вуче,
Носи Вуче свилена барјака.
Кад дођоше Скадру бијеломе,
Неће Вуче на мост на ћуприју,
Но наћера дора на Бојану,
Те Бојану воду пребродио.
То гледало мало и велико
Исред Скадра града бијелога
И ђевојка из каваза жута,
Па овако била бесједила:
"Мили Боже, да чудна јунака!
"Да ми оће у срећу панути,
"Ја би дала по бабова мала,
"Још би ми се мало учинило,
"Баш би дала моје оке црне."
Па дозива остарелу мајку:
"Ој Бога ти, моја мила мајко,
"Је ли оно везир-Пећанину
"Штоно носи свилена барјака?"
А стара јој бесједила мајка:
"Ти не гледај онога јунака
"На дорату што носи барјака,
"Него оног на коњу лабуду."
У том свати Скадру долазили.
Разредише свате на конаке,
Ђе петину, а ђе десетину,
Да је њима љепше на конаку,
Оста Вуче на бијелу кулу,
Не зову га ниђе на конаку.
Поби Вуче копје у ледину,
Па за копје свезао дорина,
А прострије суру кабаницу,
Леже јунак санак боравити.
То зачуо од Скадра везиру,
Ђе се сестра ашик учинила
На јунака Брђанина Вука,
Па дозива зета Пећанина:
"Иди пошљи крвава џелата
"Нек донесе Брђанина главу,
"Што ће теби ђаур у сватове?"
Моли му се везир Пећанине:
"Немој, тасте, од Скадра везиру,
"Оно ми је мили побратиме."
Ама везир ништа не слушаше,
На џелата срклет учинио
Да погуби Брђанина Вука,
Да окити Скадра и бедема
Русом главом Брђанина Вука.
Онда везир Пећанину виче:
"Молим ти се, тасте господине,
"На сагуби Брђанина Вука,
"На поласку друма не крвави,
"Кунем ти се, а вјеру ти дајем,
"Док ја будем на конаку првом,
"Оћу посјећ’ мила побратима,
"И главу му Скадру оправити,
"Те окити Скадра бијелога."
У том свану и сунце ограну.
Чауш викну, далбуана риче:
"Азур, свати, извед’те ђевојку!"
Изведоше Златију ђевојку,
Дариваше кићене сватове,
Барјактару ништа не дадоше.
Отале се свати подигнули,
На Бојану воду нагазише,
Сви сватови иду на ћуприју,
А не иде Брђанине Вуче,
У Бојану наћера дорина,
Здраво Вуче воду пребродио.
Све се чуди мало и велико.
Добро Злата Вука сагледала,
Па одоше друму путујући.
Кад је било дању око подне,
Сви сватови коње разиграли,
А не игра Брђанине Вуче,
Но се Вуче мало закарио.
А да видиш Златије ђевојке,
Кад Златија згоду уватила,
До Вука је коња доћерала,
Па је Вуку тио бесједила:
"О војводо, Брђанине Вуче,
"Зар не видиш да си погинуо?"
Све му Злата по истини каже.
"Но да чујеш, од Брда војводо,
"Ако ћеш ми дати вјеру тврду,
"Да ме узмеш за вјерену љубу,
"Дођи мени ноћи под чадоре,
"Да бјежимо Брду каменоме."
А Вуче јој даде вјеру тврду
Да је узме за вјерену љубу.
У тому се они раставише.
У путу их ноћца сустигнула,
Разапеше бијеле чадоре,
Вуче иде под јелу зелену,
Па под јелу конак учинио.
Кад је ноћи неко доба било,
А да видиш Брђанина Вука,
Иде Вуче под шатор ђевојци.
Код ђевојке седам јенђибула,
Није лако избавити Злато.
Ама Злато стоји на ногама,
Па све чека Брђанина Вука.
А Вуче је увати за руку,
Па је води јели и дорину.
Па дорова коња посједоше,
Побјегоше Брду каменоме.
Сву ноћ тамну путовао Вуче.
Кад се близу Брду примакоше,
Ту их тамна ноћца оставила,
А бијели данак приватио.
Вуче мљаше да је измакнуо,
Да се више не боји никога,
Па одсједе од коња дорина,
Љуби Вуче Златију ђевојку.
Када свану и сунце ограну,
Док ето ти двије пашалије
Баш од Скадра града бијелога
Да понесу Брђанина главу,
Па под чадор долазе везиру.
Везир стоји, ћурак пригрнуо,
Па под ћурак сабљу пригрчио,
Оде везир да погуби Вука.
Када доше ђе је замркнуо,
Нема Вука ни од њега гласа.
У томе се Турчин повратио,
А срете га седам јенђибула,
Љуто пиште, далеко се чује,
Ђе им нема Златије ђевојке.
Сви се Турци јаду досјетише,
Да је Вуче одв’о у Брђане,
Па скочише, коње посједоше.
Док је поља, сви су га ћерали,
Кад до чарне горе долазише,
Неће Турци даље га ћерати,
Но овако бесједе везиру:
"Јесмо ли ти свати бесједили,
"Шта ће ђаур тебе у сватове?
"Бе аверим, Брђанине Вуче,
"Кад одведе Златију ђевојку!
"Нека ти је, честита ти била!"
За то везир ништа не слушаше,
Него ћера Брђанина Вука
На лабуду коњу од мејдана,
Докле поља и планине прође,
Баш га ћера, и сустиже Вука.
Вуче бјеше одвише уморан,
Па је лего санак боравити.
Нешто гледну Златија ђевојка,
Док угледа од Пећи везира
На лабуду коњу од мејдана,
Како виђе, одма га познаде,
Па је Вука дланом доватила:
"Устај, Вуче, изгубио главу!"
Ево Турци наске пристигоше.»
Скочи Вуче ка да се помами,
Иза сна се Вуче препануо,
Па посједе дора од мејдана,
И одиста ћаше побјегнути.
А ђевојка стаде бесједити:
"Зар ме, Вуче, оћеш оставити?"
У том Турчин стиже на лабуду,
Па он грлом бијелијем виче:
"Стан, ђауре, ниси побјегао,
"Чију ли си љубу заробио?"
А Вуче му не кте ни бјежати,
Но дочека од Пећи везира,
Па се наглим сабљам’ ударише.
Стаде писка наглије сабаља,
Намјери се јунак на јунака.
При Вуку се срећа придесила,
На војводи панцијер кошуља,
Не може му рану направити,
Поред Вука сама ватра жива.
А да видиш Брђанина Вука,
Сабљом ману, одс’јече му главу,
Па му главу у зобницу баци,
Све му узе рухо и оружје
И лабуда коња од мејдана,
Па усједе дора од мејдана,
А Златија претила лабуда,
Право иду Брду каменому.
Па запјева из грла бијела:
"Не хвала ти, Брђанине Вуче,
"Што отиде Скадру у сватове
"Но ти хвала, од Пећи везиру,
"Што доведе претила лабуда,
"Не могасмо двоје на дорату."
Оће Вуче, весела му мајка!
Њему мајка, а мене дружина.
Весел’те се, Бог вас веселио,
Од мене ви мало разговора,
А од Бога дуго и за много.