Браћа Морићи
Ферман стиже из Стамбола,
Бујрунтија из Травника
Да ухвате два Морића,
Два Морића, два Пашића
Морић Ибру и Морића Пашу.
Петак лијепи освануо,
Над шехером силним.
Два Морића џуму клањали,
У џамији Хаџимагрибији.
Ухватише два Морића,
Па их воде уз Сараче,
Па их воде уз стрме Коваче,
у тврђаву да их задаве.
Кад то чула пашиница, мајка Морића,
Да јој воде два њена младића,
Из халвата куле бијеле лети, грли ноге
И у руке љуби пашу сарај'ског,
Брата рођеног.
„Пусти мени два моја младића,
Два младића, два моја Морића.
Дат ћу теби кључе и хараче,
Дат ћу харач за седам година,
Од када се градила бијела табија.“
Када су их давит' стали,
Морићи су запјевали:
„Сарајево, широко си,
Ој тврђаво, мрачна ли си,
Султан царе, проклет ли си,
Кад ти сабља правду кроји,
На зулуму царство стоји.“
Не престаше паше и везири,
Босну моју нико не умири.