Браћа Миланко и Јанко
Мили Боже, чуда големога,
Ђе дјевојка црне очи куне:
„Црне очи, змија вас попила,
„Што спаваште, јере негледаште,
„Када јуче проведоше Турци, 5
„Проведоше два мила брајена,
„Два брајена, два горска хајдука,
„Баш Миланка и ш њнм брата Јанка.“
Па је Милан говорио Јанку:
„О мој Јанко, мој брате рођени, 10
„Видиш, брате, бијелога Л'јевна,
„И највишу у Лијевну кулу,
„Оно ’е кула бега од Лијевна,
„А шјутра је петак турски светац,
„Онђе ће нас Турци објесити. 15
„Метаће нас на муке свакаке,
„Ал’ те молим, мој брате старији,
„Не јаучи у турскијех руку,
„Да се теби не веселе Турци;
„Не одаји нашијех брашнара, 20
„Ђе смо, брате, зиме зимовали;
„Не одаји л’јепих дјевојака,
„Којијем смо ми лице љубили.
„Које су нам руво приправљале.“
У то доба у бијело Л'јевно, 25
Одмах Јанку осјекоше главу,
А Миланка иа муке меташе:
Кољена му жигом прожижаше,
Под нокте му чавле удараше.
„Казуј к...о, хајдуче Милане, 30
„Код кога си зиме зимовао,
„Ђе сн пусто остављао благо,
„Што си царске робио таине;
„Казуј дере, хајдуче Милане,
„Кол’ко с’ турски осјекао глава, 35
„Колико ли була обљубио."
Ал’ је Милан срца јуначкога,
Нит’ јауче, нити се одаје,
Кад виђеше Турци Лијевљани,
Да се Милан да одаје не ће, 40
Упнташе бега од Лијевна:
„Хоће ли га на колац набити,
„Или пасју осјећи му главу.“
Ал’ говори беже од Лијевна:
„Нит’ натич’те, нит’ га сијеците, 45
„Већ му пасје очи ископајте,
„Подајте му гусле јаворове,[1]
„Нека гусли, нек се крувом рани,
„Нек се мучи, нек по свјету каже,
„Кад је био бегу у рукама.“ 50
Турци њему очи ископаше,
Дадоше му гусле јаворове;
Оде Милан по бијелу св’јету,
А ником се јунак не казује:
Ко је, што је, и од куда ли је; 55
Нит’ шта иште осим крува б’јела
И по чашу црљенога вина.
Хода тако за три годинице,
Кад четврта настаде година,
Ал’ је своме вођи говорио: 60
„Поведи ме у бијело Л’јевно,
„Јер су тамо Турци милостиви."
Доведе га у бијело Л’јевно.
„Вод’ м’ у кулу бега од Лијевна:
Уведе га у бијелу кулу, 65
Бег га пушти себи на таване,
Па говори белсе од Лијевна:
„Кажи сл’јепче, кад си осл’јепио.“
„„У кол’јевци, беже господине,
„„Ја очију упазио н’јесам, 70
„„А од рода ја немам никога,
„„Јер је мене дјевојка родила.
„„Имаш, беже ти кога од рода,
„„Кад си тако срца милостива.““
„Имам, сл’јепче, два нејака сина, 75
„Ево држим оба на кољену;
„Де слијепче, па мало прогусли,
„Нек’ су рахат дјеца у бабајка."
Поче Милан танко попјевати:
„Мили боже, чуда великога! 80
„Давно т’ ми је сунце помрчало,
„Ево данас Бог и срећа даде,
„Те ми опет обасјало сунце,
„Код доброга бега од Лијевна,
„Дај де, беже, да ти љубим руку, 85
„Кад си тако срца милостива."
Бег му пружи, да пољуби руку;
Лијевом га руком ухватио,
Уватио за десницу руку,
Десном руком за грло бијело; 90
„Стани, беже, да ти зајам вратим,
„Ја сам главом Милане хајдуче,
„Ком си црне очи ископао.“
Нокти му је грло ишчупао,
И оба му сина удавио; 95
Бијелу му кулу запалио,
Па је и сам у њој изгорио.
