Боља је наравска но учена

Двојица се опкладе. Један је говорио да је боља учена него наравска, а други није него наравска, те ови први позове потоњега на вечеру. Кад је бида готова вечера, домаћин вабне једну мачку која му скочи на трпезу, а он јој даде свијећу а она се попе на задње ноге а у прве држи свијећу те им свијетлила доклен су вечерали, па онда рече: видиш ди, друже, ову мачку? — Видим, одговори му. — Њој је дато по нарави да мише лови а не да онако свијетли, сад кажи ми: али је боља наравска али учена? Одговори му они чоек: кад сам ја код тебе дошао вечерас на вечеру, молим те дођи и ти код мене шјутра вечер, и донеси ову мачку, пак ћемо онда лако виђети ко је добио опклад. Кад је шјутри дан било пође и први код другога на вечеру и понесе собом ону мачку, а домаћин од некуда добави једнога малога миша, па кад шједу за вечеру донесе мачку на трпезу, и даду јој да свијетли као и прву ноћ. Пошто су вечерали, онда домаћин из једне кути̑ це пушти онога миша на трпезу, а мачка баци свијећу те се иштува па поваља и поломи по трпези цклене судове те остадоше у тмуши, а миша стаде цијук. Упита домаћин онога госта: еј друже! ако ме не видиш ано ме чујеш, кажи ми, ђе ти је сад учена код наравске?

Извор

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 1.